Кључни потенцијали "Трепче" су рудници "Бело Брдо" и "Црнац", а њавећа количина руде из ових рудника копа се на територији централне Србије. Оба рудника богата су оловом и цинком али и историјом. Прича почиње 1959. године.

Законом о подручјима, општинама и срезовима у Народној Републици Србији, објављеном у Службеном гласнику 12. децембра 1959. године, општини Лепосавић припало је двадесет катастарских општина: Белуће, Бербериште, Бистрица, Баре, Бело Брдо, Борова, Врачево, Гувниште, Доњи Крњин, Земаница, Исево, Лешак, Миоковиће, Остраће, Поткомње, Рватска, Требиће, Ћирковићи, Црнатово и Постење. Тако је 170 км2 територије уже Србије припојено Косову и Метохији.

За Србе из тога краја су се тада, преко ноћи, партијским декретом, промениле битне одреднице живота, што је оставило далекосежне последице. Од Рашке удаљени свега 15 км, од Приштине десет пута више, морали су се окретати на ту страну.

За име Петра Стамболића, тадашњег високог партијског и државног функционера везује се ова одлука. Да није са таквим последицама, могла би се учинити крајње занимљивом и улога Слободана Пенезића Крцуна. Има ли историјског утемељења у томе и шта се дешавало у Србији и Југославији тога доба, истражује екипа Актуелно-документарног програма у емисији "Отимање земље - сунце, смешак, српски Лешак." Саговорници су историчари, картографи, интелектуалци и мештани Лешка, Рашке и околине.

Ауторка: Татјана Манојловић

Уредник: Љубисав Алексић.