Рат је државни посао. Воде га армије и масе. У њему нема места за појединца, за његове разлоге и судбину. Са друге стране, ратови се памте и као појединачне трагедије и херојства. Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића из села Трбушница код Лознице, објединила је све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот спојио је у свом трајању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краја.

Леополд фон Бертхолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао је налог да 28. јула 1914. телеграм о објави рата Србији буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагујевац, где се налазила Врховна команда српске војске. Телеграфисткиња Ружица Петровић Црепић, овако је описала тренутак када је у Крагујевцу примила телеграм о објави рата.

"У оно мучно доба за нашу земљу, Крагујевац је био стан Врховне команде одакле се управљало одбраном земље. Ми телеграфисти из Крагујевачке п.т. станице били смо запослени и дању и ноћу око давања и примања телеграма са свију страна.У тренутку када је телеграфиста из Београда објавио крагујевачком телеграфу овај телеграм, питало се: који од нас крагујевачких телеграфиста прима најбоље на слух телеграме писане латиницом, нека се тај јави да прими телеграм који садржи објаву рата Србији... Сви смо претрнули од страха и узбуђења. Настао је тајац, и ја сам сама пошла ка тастеру-и села за апарат."

Тако је почео рат који је однео десет милиона живота, избрисао три империје, разорио Европу, заувек одредио живот једног дечака који се тога дана вероватно безбрижно играо чувајући стоку на падинама планине Гучево.

Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска војска је починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. У једном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побијени и заклани отац Алимпије, мајка Јелена и седморо браће и сестара. Бежећи од тог призора наишао је на војнике Шестог артиљеријског пука српске војске којим је командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитрија Туцовића. Прихватили су га. Осмогодишњи Момчило је постао артиљерац, војник, а потом и каплар. Са Шестим артиљеријским пуком учествовао је у Колубарској бици, прешао Албанију, два пута је рањаван на Солунском фронту. Војвода Живојин Мишић, унапредио га је у чин поднаредника. Имао је тада једанаест година.

Послератне године, као ратно сироче, провео је у Енглеској где је завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србију и поново служио војску као артиљерац. На почетку Другог светског рата био је мобилисан и побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га је Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове државе. Момчио Гаврић је био носилац Албанске споменице и највиших ордена за храброст.

Умро је у Београду 1993.године.

Документарни филм о животном путу Момчила Гаврића сниман је на планини Гучево у селу Трбушница, поред породичне куће Гаврића коју, усамљену и напуштену полако осваја коров и шумско шибље.

Аутор и уредник Божидар Ђуран.