Београд вечити град: Између два рата

Београд је одувек обиловао интересантним људима, мушкарцима и женама који су свом граду пружили вечити сјај, а у овом граду, као да се одувек више ценила индивидуалност него колективни дух.

Непун век од Карађорђевог устанка, Београд се стабилизовао у социјалном смислу, постигао је устаљеност неопходну за прогрес, а величина града је још увек омогућавала Београђанима да се добро знају међу собом.

Пред први велики рат је у Београду било породица које су имале исту адресу још од 1840. године, па и од раније.

Поред овога, готово сви виђенији Београђани били су у некаквом сродству, кумству или партнерству. У тој и таквој средини се добро знало ко је ко, а ако се по нешто и није знало, могло се установити без губитка веће количине времена. Београд је уз новопридошле, али и стараседеоце, почео да ствара своју аристократију.

У староседеоце Београда се пре свих могу убрајити Јевреји, Грци и Цинцари.

Јевреји су живели затворенијим начином живота, док су се грчке и цинцарске породице брзо утапале у већинску српску масу, која је у Београд пристизала са свих страна. Београд је између два светска рата заиста имао јединствене дражи, које су на жалост у надолазећим годинама исчезле и потонуле у заборав, што због природних и социјалних промена, што због провала неукуса којима ће град обиловати до данашњих дана.

Свакодневница међуратног Београда свакако није била тмурна, јер је постојао развијен и организован социјални систем.

Данашња емисија ће нам открити бројне податке о шармантном Београду.

Можда је баш свест о огромним ратним губицима подстрекивао општи полет, убрзану урбанизацију и развитак грађанске свести.

За многе је било довољно што су преживели велики рат.

Емисија је посвећена Милунки Савић.