Јиндриховице су биле највећи заробљенички логор на територији Аустроугарске. Српске војнике и цивиле заробљавала је и прикупљала аустријска војска током одбране и слома Србије, највише њих 1914. и 1915. године, и депортовала у ово место уз саму немачку границу. Међу 40 хиљада заробљених било је Руса, Румуна, Литванаца и Италијана, Срба највише.

На спомен плочи маузолеја је број од 7100 жртава. Логор је био познат по томе што није било масовних убистава, али је масовног страдања било.

Логораши су умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Радили су до изнемоглости у оближњем каменолому и градили фабрику хемије у Соколову, идући пешке сваког дана 30 километара.

Бивало је дана да их је умирало и по четрдесеторо. Њихови саборци односили су их на гробље у данашњој Јиндриховачкој шуми, у отвореним, дрвеним сандуцима. Тамо би их изручили у јаме, а ковчеге враћали у логор, да у њих сместе новоумрле. Неки од оних који су данас носили сандуке - сутрадан би били у њима!

У јиндриховачкој шуми која је била у саставу логора данас се, од разгранатих крошњи борова и јела небо готово не види а камо ли 1600 гробова српских војника чије кости леже у расутим и једва видљивим хумкама које су формирале фамилије страдалих након Великог рата али их данас готово нико не посећује.

Сем тимочанина Дејана Ранђеловића, који је српско гробље у Чешкој открио случајно, берући печурке у шуми 1994. Из обижњих Карлових Вари, где живи, он од тада редовно долази у Јиндриховице, обилази и маузолеј и гробље у шуми, по чему је једини чувар сени јиндриховачких српских ратника и цивила.

Документарни филм „Јиндриховице - српска прича" приказан је у званичној конкуренцији престижног Међународног фестивала ратног и патриотског филма у Волоколамску, крај Москве који је отворио Никита Михалков.

Аутор: Новица Савић

Уредник: Љубисав Алексић