Константиново наслеђе

Због тмурних резултата двадесетог века: отуђења и дезоријентисања појединца, два светска рата, Аушвица и Хирошиме, еколошких катастрофа и монопола Запада над ресурсима знања којима жели да обликује цео свет, на крају двадесетог и на почетку двадесет првог века, постмодернизам се устремио на све „велике приче", „наративе" - системе мишљења или веровања који, из новог угла гледано, имају за циљ да „поробе"делове друштва и појединце.

Набујале су тенденције плурализма, разноликости, шаренила и мозаичности. Појединац је тако остао и без икаквих животних сценарија на које би могао да се ослања, велике приче и смисао постали су одраз неукуса и предмет подсмеха. Православна култура како у свом богослужбеном језгру, тако и у тачкама додира са културом света бранила је и брани "велику причу" о Богочовеку која чува дубок смисао живота сваког појединца, у сваком животном добу. О "Великој причи" али и о симболима и језику Цркве, о православљу у литератури, о богослужбеним књигама погледајте у петој епизоди серије "Константиново наслеђе" - "Велики наратив".