Возовима без возног реда и са картом у једном правцу кренули су 1945. године из околине Невесиња, Билеће, Гацка и Мостара. Последња станица у којој се задржало  6400 Херцеговаца била је Гајдобра. Сви они пресађени су из камена у равницу и у почетку су се тешко примили на новом тлу.

"Прва генерација -смрт, друга-болест, трећа-живот"-тако то време карактерише др Јово Радош, један од 28 доктора наука које је дало ово село које је познато и по томе што је дало 11 изврсних рукометаша који играју у неколико државних репрезентација европских земаља.

Гајдобра нема ни рукометни клуб, спортска хала је тек у изградњи, али има сјајне рукометаше. Уз то Гајдобра има и најквалитетнију земљу у Србији, на којој слој хумуса иде и до 5о центиметара у дубину. Гајдобра је ретко село у Србији у коме је запослено око 6оо људи у две фабрике, а ово село ускоро ће добити још једну фабрику.

Многе објекте Гајдобрани су  изградили сами, самодоприносом или уз помоћ општине, почев од цркве, гасовода, канализације, вртића итд.

Иако су се добро пирмили у војвођанској равници много Херцеговци још увек пате за својом каменом колевком.

"Ђе се родиш, тамо и припадаш" - каже Миле Ивошевић (91) један од најстаријих Херцеговаца у Гајдобри.