Gostujući u emisiji Svedok na RTS-u, predsednik SPO-a Vuk Drašković, rekao je da se početka decembra 1990. godine seća kao vremena velike panike među vladajućim establišmentom, od moguće pobede SPO-a  i poraza Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima.

"Nekoliko dana pre izbora Veljko Kadijević je ispred Vojske izašao na televiziju i zapretio armijom, ako desne stranke, oličene u SPO, dođu na vlast, i nekako koordinirano sutradan je obavljeno prvo javno režirano streljanje Slobodana Ivanovića u Vranju, kada je ubijen s leđa, a isto veče na ovoj TV Bastilji, kojoj sam i dao ime, ja dobijam vilu na Ženevskom jezeru, i kaže se da sam agent CIA, nemam svoje dece i kao čovek noža želim da tuđu gurnem u rat, i verujem da je tada SPO izgubio nekoliko stotina hiljada glasova, mada ne znam ni da li bi pobedili zbog tadašnjih okolnosti. Oko 80 odsto podržavalo je u Srbiji Miloševića, kao i Akademija nauka, Crkva, i cela elita", rekao je Drašković.

Na pitanje Glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa RTS-a Nenada Lj. Stefanovića veruje li sebi kada kaže da SPO može da vrati energiju i snagu iz 90-ih, kaže da govori o elanu, da je to obaveza da se pokuša sa tim ponavljanjem uspeha, i da je to moguće, da će SPO vratiti ulogu koju zaslužuje na političkoj pozornici u Srbiji. Desno polje je prazno, jer je padom SPO-a pala ta istorijska proevropska ideja.

O tome kako objašnjava da je SPO od velike stranke došao do tako malog broja sledbenika, rekao je da je ta stranka doživela udes, u roku od mesec i po dana, posle 15. juna 2000, atentata u Budvi, pa do septembra iste godine, oko 650.000 ljudi napustilo je stranku kao stampedo, oni su poverovali u Miloševićeve laži i propagandu, kao i u laži lidera DOS-a, a to je da sam ja sve izmislio, pucao na sebe, da bih digao ulog partije.

"Netačno je da je SPO napustio DOS, nego su njihovi lideri isključili nas, i sve su to opravdanja za političko beščašće, kojim su moji prijatelji iz DOS-a pribegli", rekao je Drašković.

SPO potreban Srbiji

Što se tiče tvrdnji analitičara da je posle Slobodana Miloševića on možda i najveći politički gubitnik protekle decenije, Drašković je rekao da će se o gubitnicima i dobitnicima suditi, onda kada nikoga iz garniture devedesetih godina ne bude među živima, ali da je činjenica da je sve pobune protiv Miloševića pokretao i vodio SPO, uz pri tome velike žrtve.

Što se tiče političkog pomeranja koje je doživeo, od nekadašnjeg kralja trgova, do uloge lidera jedne, objektivno, male stranke, koji danas uglavnom deli savete, rekao je da istoriji SPO-a ova situacija nije primerena, ali da posao nije gotov, jer je Srbija u dramatičnoj situaciji, pa smatra da ide dan kada će glas SPO-a biti Srbiji potreban, kao nova odbrana od zla koje se primiče i koje je pred vratima.

Na pitanje kako u prvim redovima stranke, danas, 20 godina od osnivanja, u prvim redovima nema gotovo nikoga od ljudi sa kojima je pravio SPO, Drašković je rekao da je to normalno, da su godine i interesi učinili svoje, kao i DB, da su posle izbora 90-te otišli svi oni koji su verovali da će ući u vlast i učestvovati u deobi kolača vlasti, a neki drugi su prišli.

"Terorista broj jedan za DB bio sam ja, a moja je stranka gledana kao teroristička, nekoliko desetina ljudi je ubijeno, nekoliko hiljada bilo pod policijskom torturom, a nekoliko desetina hiljada napustilo Srbiju i otišlo u Evropu. Danas su tu u vrhu mladi ljudi, koji su politički rođeni i odrastali u SPO-u, a stranaca nema", rekao je Drašković.

O tome da li je u startnoj postavi bilo mnogo onih koji su bili u DB-u, rekao je da je to istina, ali da je i sam za to kriv, što beskrajno veruje ljudima, i što nije postavljao nikakve moralno političke barijere da bi neko ušao u stranku, jer je verovao da program dovodi ljude. Sada vidim da je bolje što smo neke izgubili, nego što smo ih nalazili".

Partija evropske desnice

O aktuelnim partnerima na političkoj sceni Srbije kaže da su to DS, LSV, G17 plus.

Na pitanje gde su onda protivnici, s obzirom da se DS deklariše kao stranka levog centra, a za SPO i sam tvrdi da je partija evropske desnice, rekao je da su Srbiji potrebne obe ruke, da je DS evropska leva ruka, kao i stranka gospodina Čanka, ali mnogo je levih ruku, desnice kao da nema, to je bio SPO. Njegovim političkim slomom posle budvanskog atentata, polje desne evropske Srbije je prazno, i mi na tom mestu danas imamo stranke koje propovedaju otvorenu mržnju prema susedima, slave ratne zločine i zločince, i mržnju prema Evropi i SAD.

"Ta mržnja na tom polju koje se, u stvari, samo zove desnim, sramota je za istoriju srpske desnice", kaže Drašković.

Kada je u pitanju monarhizam, kaže Drašković: „Mi smo i dalje takva stranka, mislimo da Srbija treba da bude ustavna parlamentarna kraljevina, kruna je u Beogradu, ali se ne možemo kriviti mi što ona nikako da se nađe na glavi krune, koja mora sve da uradi da je stavi, jer to odgovara našoj tradiciji i istoriji, kada smo napredovali i pobeđivali. Mi smo bili narod velikih zadužbinara, bogate gospodske građanske klase, koja je ubijena".

O tome da li je moguće biti na vlasti, a u opoziciji istovremeno i zašto uopšte podržava Vladu koja toliko greši, rekao je da on vodi stranku koja baštini programske putokaze desne prekomunističke Srbije, i Srbija neće napredovati dok njeni državni temelji ne budu kao pre pobede komunizma. Ja nemam pravo na odnos prema vlasti, mene zanima država i zanima me nacija.

Na pitanje u kojim tačkama se ne slaže s većinom u vladajućoj koaliciji, odgovorio je da možda dolazimo na glavnim strateškim pravcima do ozbiljnih nesuglasica, da je samo nazigled sve u redu, i da je nedopustivo svako popuštanje antievropskim pravcima. Obaveza SPO-a je, kaže, da ispuni taj prostor srpske evropske desnice i nedopustivo je bilo kakvo popuštanje po tom pitanju, vlast mora da vodi narod ka Evropi i evroatlantskim integracijama, i da obrazuje narod, a ne da mu podilazi, oko toga nema debate".

NATO zamena za EU?

Kaže da ima nesporazuma i oko NATO-a, jer ne razume stavove „da se tamo ne može jer je u pitanju neki antisrpski savez, a u EU se može. Lako nam se može desiti da NATO bude neka vrsta zamene za EU, bar za nekoliko godina, i mislim da se ne sme voditi ni autistična politika kada je Kosovo u pitanju, pa mi je drago zbog zaokreta. Istovremeno me je i strah da se državna politika ne vraća na stare šine".

"Svi znamo da se govori jedna velika laž, država nije teritorija, nego državna vlast na teritoriji, nema ko ne zna da je Milošević, izgubivši taj rat Kumanovskim sporazumom i Rezolucijom 1244, Srbija kao država proterana sa Kosova, i izgubila je vlast na teritoriji, kao i samu teritoriju. To je logika koja se uči na prvoj godini prava", smatra Drašković.

Kako je, jedan od retkih i najglasnijih zagovornika ulaska Srbije u NATO, rekao da Srbija nema strategiju, da takozvana neutralnost ne znači ništa, jer i neutralni status neke države mora da se potvrdi nekim ugovorom, a njega nema. Ali ima činjenice da nas okružuju države članice NATO-a.

"Ako nam je taj savez neprijatelj, zašto prema neprijatelju da budemo neutralni", kaže Drašković.

Što se tiče izjave Matije Bećkovića da bi ulazak Srbije u NATO bio veća bruka nego da se "Žaklina Kenedi udala za Li Osvalda, koji joj je ubio muža", kaže da ne spada u one čije je nacionalno pamćenje kratko. Početkom 20. veka Srbija je u dva Balkanska i Prvom svetskom ratu opstala i pobedila zahvaljujući saveznicima, pa je obaveza SPO-a i mene kao predsednika te stranke da vratimo i da oživimo ona stara prekomunistička savezništva naše države.

Miloševićevo crno proročanstvo

"Pogrešno je srpsku istoriju vezivati za početak Miloševićeve vladavine i politike, koju je on vodio, da je to bio bilo ko drugi ne bi bilo NATO bombardovanja", kaže Vuk Drašković.

Ja sam ušao u Saveznu vladu sa velikim ugledom, kao prozapadno orijentisan, ali  sam poverovao da mogu verovati Miloševiću i uspeti. Bio sam u Parizu za vreme konferencije u Rambujeu, i u jednom trenutku posrednička trojka napravila je saglasnost oko jednog dokumenta kosovskog koji je tada bio bukvalno poklon Srbiji, trebalo je samo da prihvatimo da strane trupe uđu, da ostanu naša vojska i policija, i oni bi bili tamo do uspostavljanja reda i mira. Ja sam hitno doleteo iz Pariza i tražio od Miloševića da Milanu Milutinoviću javi da odmah to potpiše, ali on je odbio.

"Rekao je Milošević tada da mi Kosovo moramo da izgubimo, ali na jedan pobednički način, tako što ćemo naterati NATO da nas bombarduje, pa ćemo zbog bombardovanja i zbog gubitka Kosova raspaliti antiamerička i antievropska osećanja među Srbima do usijanja. Mi živimo to crno proročanstvo".

Na pitanje zašto bi se ulaskom u NATO promenili američki interesi u korist naših, Drašković je rekao da mi ne možemo očekivati svetsku praksu da male države diriguju velikim. Od kad je sveta, uvek je postojao neki komandant, ali u sistemu zapadne demokratije, bez saglasnosti svih članica nema velikih odluka".

"NATO je evoluirao, Rusija tom savezu više nije neprijatelj, Nemačka vrši propagandu da se Rusija učlani i da to bude svetska alijansa protiv droge, terorzma, kriminala. Ulazak u NATO je najbrži put za ulazak u EU i za nas neće važiti nijedno posebno pravilo", kaže Drašković.

Naopaka kosovska politika

O učešću na izborima na Kosovu, s obzirom da je GO SPO-a odlučio da stranka učestvuje, mada je Vlada za suprotno, rekao je da je odluka o učešću ispravna, i većina u Vladi nije imala hrabrost da se suprotstavi profesionalnim Srbima, onima kojima je kosovska nesreća izvor medijske, finansijske i političke moći, a takvih je mnogo u Srbiji. Južno od Ibra nema vlasti Srbije, a njima se govori da pokažu patriotizam, da se ne bore za svoje porodice, u tim postojećim institucijama, kosovskim. Ako se taj glas čuje tamo, čuće se i u evropskim institucijama".

"Obaveza je pomoći naš narod tamo, ali i glas Srba mora biti uvažavan od strane prestonice-Beograda, i u ovim pregovorima koji se budu vodili sa Prištinom".

Na pitanje zašto ideja - više od autonomije, manje od nezavisnosti nije uspela, Drašković je rekao da je ta formula imala svoj dodatak, jedna Srbija-dva sistema, što je značilo da je odnosi Srbije i Kosova trebalo da budu kao odnosi Kine i Tajvana. Imao sam ideju da u pregovore sa Ahtisarijem krenemo sa time da to budu dva odvojena sistema, ali ovde nije bilo volje, pa je prevagnuo stav da se stvari uteraju u onu preambulu „pokrajine pod suverenitetom Srbije", ali nije, to je bilo do Miloševićevog rata sa NATO koji je on izgubio.

"Slažem se i sa onim što je rekao bivši ambasador SAD u Jugoslaviji gospodin Montgomeri, da Zapad nije sve uradio, da je to bila jedna politika kazne za jedan narod, a ne za režim. Bombardovana je Srbija bez odlike SB UN, a to je i bila najintimnija želja režima u Beogradu, koji je i pobedio. Posle toga svi su mrzeli Zapad", kaže Drašković.

Na pitanje je li razmišljao po paroli „sila boga ne moli" i 9. marta i kada je Slavko Đuruvija ubijen, kaže da je tada to bio Vuk Drašković, koji je zalagao svoju Vladu i na to imao pravo, ali niko nema pravo da zalaže glave srpskog naroda na Kosovu niti u Srbiji, zbog hira naopake kosovske politike i neuvažavanja realnosti.

Svi znali da je Legija odgovoran za zločin na Ibarskoj

O tome da je godinama morao da dokazuje čak i demokratskim vlastima da je Legija pokušao da ga ubije, odgovorio je da su to svi znali, da je 5. oktobar dan kada lideri opozicije sklapaju dogovor o rušenju Miloševića, sa čelnicima tog terorističkog poretka, sa Pavkovićem, Radetom Markovićem, Legijom, Zvezdanom Jovanovićem, Dušanom Spasojevićem, Čumetom, Miletom Lukovićem, svi su oni godinama slavljeni kao junaci petog oktobra.

"Ja sam udario u temelje oslobodilaca, sa Dušanom Mihajlovićem sam imao i najbolje lične odnose, ali on je istupio. Ja sam odmah po izboru nove Vlade Srbije i imenovanju novog demokratskog šefa BIA prvi put otišao sa fasciklom i dokazima da je Legija neposredno odgovoran za masakr na Ibarskoj magistrali, tražio sam njegovo hapšenje, i da se Jedinica za specijalne operacije rasformira kao zločinačka. Znali su svi, ali nisu hteli da preduzmu ništa", rekao je Drašković.

Što se tiče rekonstrukcije Vlade, rekao je da SPO to podržava, ali da njome neće doći do nekih ušteda.

"Ali će ipak biti poslata jedna politička poruka da mala i siromašna Srbija mora da ima malu i skromnu, ali operativnu Vladu, od petnaestak ministarstava", kaže Drašković.

Što se tiče izbora, kaže da je referendum o promeni ustava neizbežan iz mnogo razloga, da ustav ne da ni regionalizaciju, ni poslanicima da budu narodni, nego partijski i mnogo je tu odredbi koje se protive evropskom pravu i vrednostima.

"Mislim da će redovni izbori biti, negde, u maju 2012, a nadam se da će istog dana biti i parlamentarni, kao i oni za promene ustava".

Što se tiče regionalizacije, Drašković kaže da je u pitanju evropska praksa, i da su sve to bogate i razvijene zemlje, pa tako treba da bude i u Srbiji.

Dodaje da projekat regionalizacije G17 jeste sličan onom u SPO-u, koji je usvojen pre tri godine, ali da je o tome razgovarao i sa Čankom, Ljajićem, predsednikom Tadićem, to je budućnost Srbije.

Na pitanje šta je suština njegovih javnih nastupa danas, Drašković je rekao nema pravo da ne iskoristi svoje iskustvo, da posao nije završen, jer je demokratija krhka, i mnogo grešaka je napravljeno.

"Ceo svoj život sam uložio u projekat Srbije na zapadu, i imam obavezu zbog svih onih koji su me podržavali, naročito onih koji su platili svojim životom, da nastavim dalje", zaključio je Drašković.