Vojska Jugoslavije i crnogorska policija, radna i vojna obaveza, Milo i Momir – možda se tim suprotnostima može najbolje opisati Crna Gora 1999. godine, uz ono neizostavno pitanje: da li je Milo sačuvao Crnu Goru?

"Jedan deo javnosti u Crnoj Gori će vam reći da je Đukanović sačuvao Crnu Goru od većih ratnih posledica, a drugi će vam reći da je svojim postupcima unizio tradicionalni moral Crnogoraca", kaže glavni urednik lista Dan Nikola Marković.

Predsednik Demokratske narodne partije Milan Knežević rođen je 24. marta.

"Tako da sam obeležio rođendan i bombardovanje, tim pre što sam ja blizu aerodroma 'Golubovci', prve bombe, što sada crnogorski režim ne priznaje, pale su na Crnu Goru, na aerodrom, na kasarnu u Danilovgradu, a prva žrtva bio je Saša Stajić, vojnik iz Beograda, koji je poginuo u kasarni u Danilovgradu", objašnjava Knežević.

Pisac Balša Brković kaže da to nije bio rat Crne Gore.

"Crna Gora jeste sticajem okolnosti bila u zajedničkoj državi sa Miloševićevom Srbijom, jeste platila cenu tim bombardovanjem. Međutim, ja sam bio jedan od onih ljudi koji je tad mislio da je to pravedno, e sad činjenica da bombe padaju po vama ne može da promeni vaš stav", kaže Brković.

Mart 1999. Crna Gora dočekala je u specifičnoj političkoj atmosferi. Samo dve godine pre toga došlo je do velike svađe Mila i Momira i raskola u DPS-u. U martu 1999. godine, savezna vlada, na čijem čelu je bio Momir Bulatović, donosi odluku o ratnom stanju.

Predsednik Crne Gore Milo Đukanović te odluke ne prihvata, jer crnogorska vlast saveznu vladu smatra nelegitimnom i nelegalnom. Na ulicama crnogorskih gradova bili su i Vojska Jugoslavije i policija Crne Gore.

"U Crnoj Gori ta perspektiva je bila drugačija jer je već krenuo proces političkog razlaza između ovdašnjeg rukovodstva i Miloševića i Crna Gora je već funkcionisala kao nezavisna država i ovo rukovodstvo je bilo protiv zaoštravanja tih odnosa sa međunarodnom zajednicom do tih granica koje će dovesti do rata", kaže Željko Ivanović, koji je tada bio urednik lista Vijesti.

Milan Knežević ističe da jedna članica Savezne Republike Jugoslavije tada nije htela da poštuje zakone savezne države koju je formirala 1992. godine.

"Ali ja moram da kažem da je borbeni duh crnogorskog naroda bio na visokom nivou, čak je postojao jedan grafit u Nikšiću – Bombardujte i nas, nismo ni mi gubavi!", kaže Knežević i dodaje da su delovi Crne Gore pokušavali na svaki način da pruže ne samo odbranu nego i vid podrške koliko je to bilo moguće.

Crna Gora bila je veoma podeljena, atmosfera na ivici ozbiljnih incidenata. U martu crnogorska skupština donosi Rezoluciju o očuvanju građanskog mira, za koju su glasale sve stranke. I Socijalistička narodna partija Momira Bulatovića i Demokratska partija socijalista Mila Đukanovića.

"Crna Gora je tada bila podeljena na dva dela, jedan po meni većinski, koji je preferirao zajedničku državu i pružao otpor, i jedan manji, ali ne beznačajan, koji je podržavao Đukanovića. Tom deklaracijom su tenzije spuštene jer, da je došlo do građanskih nemira, ne daj bože bratoubilačkih sukoba, ne treba vam bombardovanje niti NATO, ovde bi bilo krvoproliće", kaže Nikola Marković.

Radna i vojna obaveza

Ipak, političke napetosti prelamale su se preko razičitih uniformi. Vojske i policije. Vojska Jugoslavije dostavljala je vojne pozive. Crnogorska vlada donela je uredbu o obaveznoj radnoj obavezi. Vojska formira vojne sudove za one koji se nisu odazvali mobilizaciji.

Tadašnji crnogorski ministar pravde Dragan Šoć dobio je tri vojna poziva. A na pitanje kako će funkcionisati vojni sudovi, Šoć kaže: "Neću se odazvati vojnom pozivu, neka počnu od mene."

Željko Ivanović ističe da je tad u vojsku išao onaj koji je hteo, ali da nije bilo sankcija ako se ostane kod kuće. Balša Brković kaže da je 1999. bio vrlo slab odziv.

"Čak se sećam gomile ljudi koji beže, spavaju kod drugova da ne bi bili pronađeni od strane vojne policije", priseća se Brković. 

"Nažalost, tada su u Crnoj Gori postojali i gradovi gde nisu bili poželjni vojnici Vojske Jugoslavije, razni vidovi režima su tada pozivali na ukidanje struje i vode u kasarnama VJ, na određenu vrstu bojkota i opstrukcije, i tada je otpočela ta antisrpska politika u Crnoj Gori, koja je svoju kulminaciju doživela 2006. godine", kaže Milan Knežević.

Ubrzo nakon početka bombardovanja, SRJ prekida diplomatske odnose sa Amerikom, Velikom Britanijom, Nemačkom, Francuskom. Velika NATO zemlja gde je Jugoslavija zadržala svog ambasadora bila je Italija. 

"Ja sam se vrlo angažovao protiv NATO intervencije, nadam se pristojnim stilom i prihvatio taj izazov makar imao komplikovane odnose i sa jednom i drugom vlašću", kaže tadašnji ambasador Miodrag Lekić.

"Srbija je funkcionisala preko jednog funkcionera JUL-a u Vatikanu, i to je bio punkt propagande, pa i primitivne propagande. A ovamo, zbog toga što sam napravio distancu prema raznim švercerskim realnostima Crne Gore u Italiji, ja sam i sa njima imao komplikovane odnose, tako da je ta moja usamljenička bitka bila", ističe Lekić.

Zapad Miloševiću: Ne dirajte Crnu Goru

Predstavnici crnogorske vlasti i DPS-a danas o bombardovanju ne žele da govore za RTS. Pre 20 godina, Podgorica nije priznavala odluku savezne vlade da prekine diplomatske odnose sa državama koje su napale SRJ. Poručivali su da to nije rat Crne Gore.

Crnogorski mediji prenosili su izjave šefova država zapadnih zemalja koji upozoravaju Miloševića da ne dira Crnu Goru. Iako je tada formalno deo države u ratu, predsednik Crne Gore Milo Đukanović sastaće se sa Žakom Širakom, Gerhardom Šrederom, Tonijem Blerom. 

"On je u tim međunaridnim okvirima već tada izgradio imidž veštog političara i pregovarača, jer je znao da bez tog Zapada on ovde ne bi mogao da opstane na vlasti, ne bi mogao da preživi taj sukob sa Miloševićem, s obzirom na njegovu moć od 1997, kada su se razišli", kaže Željko Ivanović i dodaje da je Đukanović mnogo pre bombardovanja napravio relacije sa Zapadom.

"Uvek se vraćam na ono pitanje da li vi kao političar imate obavezu da se ponašate isključivo racionalno ili ste obavezni da se ponašate patriotski?", pita Nikola Marković.

"Tu ne treba biti prestrog verovatno, ali stoje činjenice, a to treba proveriti, da je u oktobru 1998, uoči rata, on kao član Vrhovnog saveta odbrane učestvovao u zaključku da su protiv OVK sva sredstva dozvoljena", kaže Miodrag Lekić i dodaje da je Đukanović ubrzo nakon toga uspostavio kontakte sa velikim silama.

Protesti crnogorskog prkosa

Od prvog dana bombardovanja, u crnogorskim gradovima održavani su takozvani protesti prkosa. Po ikonografiji ličili su na one u Srbiji, a predstavnici SNP-a pozivali su crnogorske vlasti da jasno osude agresiju na SRJ.

"Mi smo Crnogorci veoma inventivni kad je u pitanju otpor NATO agresoru, od pucanja sa balkona na avione, do gađanja šerpama, loncima, to je sve imalo jedan markesovski pristup pokušaju otpora. I pokušali smo da na jedan nadrealan način iskažemo svoj revolt i bunt, ali smo negde i priželjkivali taj kopneni upad, pa da se onda oči u oči suočimo, da vide kako se brani domovina", kaže Milan Knežević.

Balša Brković smatra da postoji homerovska herojska logika i hesiodovska – logika racionalnog.

"Mislim da je najbolje što se Crnoj Gori desilo je ta ratnička tradicija jer ona u nekom trenutku postaje parodija, a onda kad postane parodija, onda postaje jedna vrsta klišea koji je opasan", kaže Brković.

Sa podgoričkog trga najviše je odjeknuo govor Momira Bulatovića 22. aprila - Crnogorska policija će morati da se stavi pod komandu Vojske Jugoslavije ili je neće biti. Vlast u Podgorici je te reči protumačila kao pokušaj državnog udara i pokušaj da se u Crnoj Gori uvede vojna uprava.

Željko Ivanović smatra da je to više bio specijalni rat u psihološko-propagandoj sferi nego što je stvarno pretila opasnost od rata, dok Milan Knežević veruje da bi vojska, da je želela da uvede vojnu upravu, to uradila za pet sati.

Medijski rat

O tom proleću 99. mediji u Crnoj Gori različito su izveštavali. Dnevni list Dan prenosi reči pesnika Gara Jovanovića: "Bombe su spasile obraz Crnoj Gori", list citira reči Svetog Petra Cetinjskog, pominje se Marko Miljanov, borba sa Turcima. Dan prenosi nepoznatu biografiju Medlin Olbrajt iz mladosti, piše da je bila zaljubljena u Nikšićanina pod nadimkom Njegoš, ali da je neuzvraćena ljubav ostavila traga na njenoj duši. Nakon obaranja aviona F-117, naslov je bio – Noć kad orao postao pile, a nakon rušenja mostova na Dunavu – Tvoji su, Novi Sade, i mostovi na Morači.

"Nisam bio u Danu kad je bilo bombardovanje, ali sa ove distance mogu da kažem da je to bio isključivo propagandni rat. Imali ste deo medija koji su afirmisali politiku koju je vodio Đukanović i imali ste dnevni list Dan, koji je nastao kao patriotska potreba našeg naroda da se i na medijskom planu pruži otpor", kaže Nikola Marković.

Tih dana, Toni Bler dao je intervju Televiziji Crne Gore. Bler je rekao da će odbijanje Crne Gore da podrži politiku etničkog čišćenja koju sprovodi Beograd pomoći obezbeđivanju njene budućnosti. Pohvalio je Mila Đukanovića i dodao da je bombardovanje vojnih ciljeva svedeno na minimum, jer Crna Gora baštini civilizacijske vrednosti.

Osim dešavanja u Crnoj Gori, Vijesti tih dana prenose stavove Rojtersa, Glasa Amerike, Slobodne Evrope, Ekonomista.

"Mi smo u redakciji imali incident, došla je neka vojna delegacija kod nas pošto smo obavili intervju sa Širakom u kome je on rekao da je tražio da Crna Gora bude maksimalno pošteđena zbog njene kooperativnosti i distanciranja od Miloševića. I ta neka mala trupa dolazila je da kaže da to nije u redu, da su oni agresori, ali završeno je to diplomatski, bez nekih velikih tenzija i oni su otišli", kaže Željko Ivanović, predsednik Borda direktora Vijesti.

Šok u Murinu

Bombardovanje na teritoriji Crne Gore deli se na ono pre i posle 30. aprila. Tada se desio najveći šok. NATO je pogodio Murino, varošicu između Andrijevice i Plava, na granici sa Kosovom. Meta je bio most na Limu koji vodi prema Peći.

Milun Zogović, poslanik Demokratskog fronta koji živi u Murinu, priseća se da su se oko 15.30 začule dve eksplozije kilometar i po dalje.

"Prema informacijama koje smo kasnije dobili, radilo se o francuskom pilotu koji je, kada je video da na potencijalnoj meti ima ljudi, nije hteo da bombarduje most. A onda su ispalili još 15 projektila, koji su srušili stari kameni most, koji je spajao dve obale Lima", kaže Zogović.

Poginulo je troje dece, dve devojčice i jedan dečak, i još troje ljudi.

"Sanjao je Miroslav o životu i budućnosti u zemlji razumnih ljudi, radovao se svakom proleću, a ni slutio nije da će biti zverski ubijen, bolje reći raskomodan, baš u proleće u petak 30. aprila 1999. od NATO aveti, bombardovanjem kamenog mosta u Murinu", kaže Mirko Knežević, otac 13-godišnjeg Miroslava Kneževića, koji je tada stradao na mostu.

Murino je varošica daleko od svega. U proleće 1999. nije bilo ratne opasnost, nije bilo nikakvih sirena zbog vazdušnih udara. Dvadeset godina kasnije, ako se uzme površina mesta i broj stanovnika, Murino je možda i najviše stradao na celoj teritoriji Jugoslavije.

"To je jedno bolno pitanje pre svega za crnogorsku vlast, koja to stavlja u zapećak i ja mislim da nije dovoljno kad predstavnici NATO zemalja izraze žaljenje zbog ubistva dece u Murinu, to nije dovoljno, treba da se izvine ovom narodu i tim porodicama, ako su veliki nemački političari 50-ih i 60-ih godina mogli da se poklone zbog zločina u Drugom svetskom ratu, zašto bi bio problem da se neko izvini zbog Murina", smatra urednik lista Dan Nikola Marković.

U obraćanju, povodom 20-godišnjice bombardovanja, Murino je pomenuo crnogorski premijer Duško Marković.

"Navršava se dvadeset godina od intervencije Severnoatlantskog saveza u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Tada je na severu Crne Gore, u Murinu, tragično stradalo šest nedužnih civila, među njima i troje dece. Država Crna Gora nikada neće zaboraviti nedužne žrtve. Intervenciju Severnoatlantskog saveza 1999. godine, Crna Gora nije želela niti je do nje dovela. Crna Gora je tada bila deo druge države i deo sistema u kojem nije imala kontrolu nad dešavanjima koja su je okruživala", poručio je crnogorski premijer u obraćanju javnosti.

Incidenti na Cetinju

Na sreću, bombardovanje sličnom onom u Murinu do kraja rata u Crnoj Gori nije se ponovilo. Nastavljeno je nadgornjavanje vojske i policije. Mediji su prenosili da se Cetinje tih dana peklo na tihoj vatri. Krajem maja dolazi do najozbiljnijeg incidenta između vojske i policije, dolazi do hapšenja pripadnika policije, pa oslobađanja. Na kraju protesti – sa kojih je poručeno – Vojsko, ne branite nas od nas i Crna Gora je večna.

"Na Cetinju je postojala jedna grupa zaluđenika koja je u potpunosti opravdavala NATO bombardovanje, koja nije htela da se tamo pojavi Vojska Jugoslavije, ali naravno, niko nije mogao da zabrani vojsci da se tamo pojavi", kaže Milan Knežević.

Željko Ivanović smatra da je vojska već tada bila "u nekom rasulu i više su po ulicama delovali kao neka atrakcija, raspojasani, polupijani, nego kao neka ozbiljna snaga koja nešto tu može da uradi, dok je policija bila mnogo spremnija ze neku ozbiljniju opasnost".

Nikola Marković smatra da je situacija na Cetinju predimenzionirana.

"Suštinski nije tu moglo doći do ozbiljnijeg sukoba jer vojska je bila toliko nadmoćna i pitanje te neke vrste incidenta lako bi se rešilo", kaže Marković.

"Cetinje je jedan od interesantnih fenomena sociologije crnogorskog naroda, 1992. kada je bio referendum, 10.000 je glasalo da Crna Gora treba da bude u Jugoslaviji, a 2006. 10.000 da Crna Gora bude nezavisna", kaže Milan Knežević.

Milo Đukanović: 1999. ključna za nezavisnost

Na sedmu godišnjicu Savezne Republike Jugoslavije, 27. aprila 1999, Milo Đukanović kaže da je SRJ formirana kao država demokratske i državotvorne tradicije, istorijske povezanosti i zajedničkih interesa Srbije i Crne Gore.

"Odlučni smo da sačuvamo Crnu Goru i da na taj način doprinesemo vraćanju mira na prostoru cele Jugoslavije. Samo takva Crna Gora će moći da pomogne oporavku Srbije i Jugoslavije", rekao je Đukanović.

Sedamnaest godina kasnije, Đukanović će reći da je 1999. bila ključna za crnogorsku nezavisnost.

"Nije to bio okidač, to je bio emancipatorski pokret koji je počeo mnogo ranije, Đukanović je u početku bio najveći progonitelj crnogorskog pokreta, tome se priključio kao pragmatičan, racionalan čovek, tako da je ta priča počela mnogo ranije, a ovo je jedan od važnih koraka", smatra Balša Brković.

"Ima nas još normalnih koji ne bismo želeli da budemo u transu velike Srbije u Crnoj Gori, ali ne bismo želeli ni da budemo egzekutori i protagonisti antisrpske politike, e on je napravio taj totalni zaokret, od ideologa srpskog populizma, postrojavao je formacije za Dubrovnik, do jedne perfidne antisrpske propagande koju ovde preko svojih punktova plasira i destabilizuje Crnu Goru", kaže Miodrag Lekić.

Osamnaest godina posle bombardovanja, Crna Gora postala je članica NATO-a. Kritičari kažu da taj potez, nakon svega, nije bio njegoševski.

"Pa nisu to neobične situacije, ne znam je li geteovski što je Nemačka članica NATO-a nakon Berlina 45. godine? To je istorija, te formulacije šta je njegoševski treba posmatrati ne u nekoj zoni klišea", kaže pisac Balša Brković.

Za lidera Demokratske narodne partije Milana Kneževića, to što je Crna Gora danas članica NATO-a je paradoksalna i šizofrena situacija.

"Država koju je silovalo 19 ili 28 članica odlučuje da se dobrovoljno uda za svih 28 ili tada 19 silovatelja. I sada nam govore da je Crna Gora sad ravnopravna za tim stolom u Briselu, a imali smo priliku da vidimo i kako je Donald Tramp odgurnuo Duška Markovića na prvom tom samitu NATO-a, što bi rekli, naprosto ga je ćušnuo jer je mislio da se radi o nekom konobaru, a ne o crnogorskom premijeru", kaže Knežević.

Da li je Milo sačuvao Crnu Goru? 

Konačno, kakav je epilog Đukanovićevog upravljanja Crnom Gorom 1999? Da li je, kako veruju njegove pristalice, Milo sačuvao Crnu Goru?

"Ti su ljudi sišli s uma, što bi rekao Sima Pandurović, procentualno gledano najveći broj bombi je pao upravo na Crnu Goru, procentualno gledano, kad je reč o ljudima, Crna Gora je stradala više nego Srbija, koliko god to nekome zvučalo paradoksalno", ističe Milan Knežević.

Željko Ivanović veruje da je Đukanovićeva karijera bila kontroverzna i bilo je mnogo više negativnih nego pozitivnih stvari, ali da je "jedna od najvećih zasluga i dostignuća ta uloga 1999. godine i to mu se zaista ne može osporiti".

Nikola Marković ističe da se posledice bombardovanja ne mogu gledati samo kroz srušene objekte ili kroz ljudske žrtve.

"To je ostavilo ozbiljne traume na naš narod, to su neke stvari koje ne mogu da prođu posle 78 dana. Dan-danas, mi nosimo traume, što se može videti po podeljenom crnogorskom društvu", smatra urednik lista Dan.

Dve decenije od bombardovanja, Crna Gora je zaokupljena političkom krizom i protestima protiv Mila Đukanovića. Predsednik Crne Gore nije se oglašavao o 1999.

NATO napadi, koji su pre 20 godina počeli bombama na Podgoricu, danas za političare u Crnoj Gori nisu glavna tema. Građani se o NATO-u nisu izjašnjavali, jer nije bilo referenduma o članstvu u toj alijansi. Ali i bez toga, NATO i 1999. su još jedna tema o kojoj crnogorsko društvo nikad neće misliti isto.