U proleće 1999, kada je NATO počeo bombardovanje Jugoslavije, Bosna i Hercegovina bila je jedna od najvažnijih susednih zemalja. Od rata je prošlo četiri godine, u Bosni se nalazio veliki broj vojnika iz zemalja NATO-a, avioni su te '99. leteli preko Bosne. Republika Srpska bila je jedina u okruženju koja je tada o NATO bombardovanju mislila isto što i ljudi u Srbiji. Potpuno drugačije, na NATO napade se gledalo iz Sarajeva.

Te 1999. godine naslovna strana sarajevskog lista Dani bila je "Lepa sela lepo gore". Abdulah Sidran, pesnik i scenarista Kusturičinih filmova, piše pesmu "Savršeni krug". Pesnika je u četiri ujutru probudio ružan san. Na kraju pesme stihovi: "Malo poslije, uz kahvu, ispratim avione na Srbiju i pušim, na prozoru, kô kakav sasvim spokojan čovek."

"Ja bih pozdravio vaše gledaoce, to je veoma važno. I osećam ljudsku, građansku dužnost da kažem saučešće svim porodicama ubijenih poginulih u bombardovanju 1999. godine", počinje razgovor za RTS Abdulah Sidran.

Scenarista filmova "Sjećaš li se Doli Bel" i "Otac na službenom putu" kaže da sve svoje pesme zna napamet. Međutim, pesmu "Savršeni krug" ne zna, jer je nije ponavljao. Pesma je objavljena u Ljiljanu u proleće '99. Sidran kaže da mu je izazvala dosta nelagoda i da je krivo protumačena.

"Osnova nesporazuma i krivog tumačenja, u čemu sam ja kao pesnik kriv, jeste poslednji stih, u kome se kaže spokojan čovek, ali ljudi zanemaruju rečcu 'kao'! To znači da nisam, nego ličim na spokojnog čoveka. A ovde je važno reći sledeće: da oni koji su preživeli pakao četvorogodišnje opsade Sarajeva nemaju mirne snove ni četiri-pet godina posle opsade", objašnjava Sidran.

Sidran kaže da ga je zbog pesme verbalno napao jedan od predstavnika mladomuslimana. Ispalo je da Avdo, kako svi Sidrana u Sarajevu zovu, likuje zbog bombardovanja.

"Voleo bih da sam to svoje osećanje iskazao tako da sprečim krivo razumevanje, jer ne može se niko radovati tuđoj nesreći, međutim, mi se moramo pitati o sličnostima i razlikama u bombardovanju Bosne od '92. do '95. i Sarajeva kao grada i onoga što je NATO bombardovanje Srbije", ističe Sidran.

Hadžihafizbegović: Ako je do toga moralo doći, došlo je kasno

U Sarajevu je danas gotovo nepodeljeno mišljenje da se srpska '99. ne može posmatrati odvojeno od sarajevske '92.

Glumac Emir Hadžihafizbegović odgovara na pitanje kako se osećao u martu '99. godine: "Nisam se dobro osećao, Beograd je grad u kojem sam ja proveo najsugestivnije dane svog života, Srbija je mesto i država koju je neobično volim i cenim, bilo mi je teško jer kome može biti radosna vest da ginu nevini ljudi. Međutim, kontekst bombardovanja Beograda i grada gde vi radite sa mnom intervju je potpuno različit – bilo bi dobro da se nikad nije desilo nijedno granatiranje, ni Sarajeva, ni Beograda, ni Srbije, ali ako se već, u nekoj hipotetičnoj varijanti, moralo desiti – desilo se jako kasno", kaže Emir Hadžihafizbegović.

Poznati glumac i direktor Kamernog teatra u Sarajevu je i politički veoma aktivan. Bio je ministar kulture Kantona Sarajevo, a prošle godine, kao kandidat SDA na izborima osvojio je veliki broj glasova. Kaže da su bombardovanje Srbije i granatiranje Sarajeva povezani istim režimom.

"Ja sam protiv svakog bombardovanja u kome ginu civili, ali bombardiranje vojnih ciljeva, fabrikâ oružja koje su celivane, a od kojeg su ginula sarajevska deca, svakako sam za tu vrstu bombardovanja", ističe Hadžihafizbegović.

"Napokon bombe na 'balkanskog kasapina'"

Marta '99. sarajevski Dnevni avaz donosi naslovnu stranu: Napokon bombe na "balkanskog kasapina". Avaz će biti jedan od medija koje je tada opomenuo visoki predstavnik u BiH zbog huškačkog medijskog pokrivanja događaja na Kosovu. Na to je Avaz odgovorio da su izraz "balkanski kasapin" prvi upotrebili američki mediji.

Tih dana Avaz Slobodana Miloševića naziva evropskim Sadamom, piše da je borba protiv tog režima legitimnija od bilo koje povelje Ujedinjenih nacija.

Zoran Ćirjaković 1999. bio je dopisnik Njuzvika iz Sarajeva. Kaže da je bilo likovanja, ali da to nije bilo dominantno osećanje.

"Ja sam prijatno iznenađen, tada sam stanovao u Džamijskoj ulici, blizu Alipašinog, čak sam nailazio na gomilu simpatija, pitali su kako mi je porodica, bilo je i blagog likovanja, bilo je tog bosanskog humora, koji meni nije bio blizak, koji je više bio pokvaren, sa elementima likovanja."

Naslovnica Slobodne Bosne bila je "Silu kojom je Slobodan Milošević deset godina plašio čitav svet NATO savez je ponizio za samo dva sata vazdušnih udara".

"Ja mislim da se moj doživljaj, i moje viđenje tog 24. marta i te večeri kad je bomabardovana Srbija ne razlikuje mnogo od 400.000 logoraša koji su proveli rat u Sarajevu, ljudi koji su od aprila '92. do 'Dejtona' '95. živeli u okruženju, jer činjenica je da je to okruženje proizvod te vlasti i tog režima", kaže glavni urednik Slobodne Bosne Senad Avdić.

Dodaje da bombardovanje smatra zasluženom kaznom, "ne za narod, ne za ljude, nego za režim koji se bez takvog jednog udara spolja ne bi nikada ni promenio".

Slobodna Bosna prenosi svedočenja albanskih izbeglica iz Crne Gore i daje zaključak: Bez obzira na razaranja u SRJ, Milošević je već dobio prvu rundu rata sa Zapadom. Prenose i tekst da je proterivanje Albanaca sa Kosova "stari plan Vase Čubrilovića i Ive Andrića". Prenose intervju sa Havijerom Solanom. Ali prenose i reči beogradskog muftije Hamdije Jusufspahića da su napadi NATO-a antimuslimanski projekat Zapada. List prenosi i reči predsednika Helsinškog komiteta za ljudska prava Sandžaka Šefka Alomerovića – Srbija je jedina domovina Bošnjacima iz Sandžaka, kako onda da se radujemo što se ona ruši.    

"Lepa sela lepo gore"

Najpozantija sarajevska naslovnica o bombardovanju bila je ona iz lista Dani – "Lepa sela lepo gore". Urednik lista Senad Pećanin piše: "Moram da priznam da ne delim osećaj euforije koji je zahvatio moje okruženje. Ne mogu se radovati nečemu što kasni punih osam godina, tokom kojih je Miloševiću bilo dozvoljeno da napravi sve ono što je učinio u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini".

"Gospodin Pećanin se nekako sve vreme borio sam sa sobom i tu je izašla njegova priroda, ali on nije slika te redakcije, gde je bilo divnih i tolerantnih ljudi", kaže Zoran Ćirjaković.

"Ja sam predložio Njuzviku tekst na tu temu, šokiran sadržajem komentara i naslovnice, i glavni urednik je odlučio da ga objavi kao najprestižniju kolumnu u nedeljniku. To je i za moje urednike u Njujorku bilo jako skandalozno i ružno", kaže Ćirjaković.

Pećanin će kasnije zbog naslovnice doći u sukob i sa Franom Cetinićem, a po Cetinićevom svedočenju i sa novinarima lista Vreme iz Beograda.

Sam Pećanin će zapisati sledeće: "Parolu 'Lepa sela lepo gore' nisu izmislili Dani, već miroljubivi srpski umetnici dok su gorela bosanska sela, ona koja je upalio njihov vožd Milošević. Bosanci su s bolnom tugom primali taj bratski cinizam dok su gorele njihove kuće, a sad kad je celi moderni svet malo 'pripalio' i u Miloševićevom dvorištu, mi smo se samo poigrali poetikom već viđenom u četvorogodišnjem ubijanju Bosne, verujući da se svaka zloća na koncu vrati svome izumitelju."

Banjaluka: "Zver je ponovo napolju"  

Samo 190 kilometara dalje, u Banjaluci, sve je bilo drugačije. O NATO-u, koji je u ratu bombardovao delove Republike Srpske, u Banjaluci niko nije lepo mislio. A četiri godine posle rata, u BiH je bilo dosta vojnika iz zemalja koje su '99. napale SRJ.

"Oni su bili neka vrsta logistike u argesiji, takođe, u tom trenutku Vojska Republike Srpske ima svoju vojsku kao samostalnu organizaciju, zbog te dve stvari ja mislim da je BiH bila važna, ovi ljudi iz mirovne misije su pokušavali da potpuno pacifikuju i stave pod kontrolu vojsku", kaže novinar Branislav Božić.

Tih dana u Banjaluci održavaju se protesti sa parolama "Zver je ponovo napolju", "NATO fašisti", "Ne damo vam Srbiju". Glumac, reditelj i muzičar Nikola Pejaković tada je živeo na relaciji Beograd–Banjaluka.

"Mi smo tad svi govorili istim jezikom, svi smo bili ljuti, u Banjaluci je goreo engleski konzulat, koji se nikad više nije vratio, sad su oni ljuti na nas. Bio je isti osećaj da rade nešto anticivilizacijsko, što ne bi trebalo da rade", kaže Nikola Pejaković.

"Bombardovanje je, kako se meni čini, jedan događaj u poslednjem činu naše tragedije. Otimanje Kosova, to je kao operacija na srcu, operacija na srcu je ključna", opisuje Pejaković.

Pozicija Republike Srpske

Mart 1999. u politici Republike Srpske bio je buran. Tri nedelje pre početka bombardovanja, visoki predstavnik smenio je predsednika Republike Srpske Nikolu Poplašena. Premijer je tada bio Milorad Dodik, a vlada koju je činila koalicija Sloga bila je veoma nestabilna.

"Imam osećaj da je usaglašen stav tada vlade i sada da se dozvole demonstracije u nekoliko gradova, mladih ljudi, da to bude neki ispusni ventil, ali u osnovi osim aktivnosti pojedinaca, Republika Srpska je ostala kamerno mirna", kaže novinar iz Banjaluke Branislav Božić. "Mada, sada neki ministri iz vlade toga doba tvrde da su mimo javnosti, pružali pomoć Srbiji", ističe Božić.

Nikola Pejaković kaže da je srpski narod bombardovanjem pokazao da nije spreman da bude deo "ove civilizacije koja baš i nije dobra prema zemlji i planeti". 

"Taj pank položaj Srbije je opet dobar, svaka se sloboda mora platiti, ako vi možete da kažete Amerima – ne, to se plaća. Sve se plaća", smatra Pejaković.

Izetbegović: Sve osim pobede NATO-a bilo bi opasno

Jedna od dobrih metafora odnosa tri naroda u BiH prema bombardovanju SRJ bilo je istraživanje Avaza: Da li podržavate napade NATO-a? Prema tom istraživanju Bošnjaci i Hrvati ga podržavaju, Srbi su protiv. U Bihaću nijedan od anketiranih nije protiv, u Banjaluci nijedan anketirani nije za. Tako se u priči o NATO-u i Srbiji, Bosna vratila na priču o sebi.

"Ja sa Sarajevom nemam nikakve veze, generalno, mi živimo potpuno paralelne živote, zna se šta oni misle, šta mi mislimo, to je tako. Govorim o ideologijama, ljudi su uvek isti, naravno, ali te ideologije, to naše Načertanije i njihovo, ako smem da kažem, potpuno je različito", kaže Pejaković.

Kad je reč o bošnjačkim političarima i bombardovanju 1999. godine, nije bilo velikih razlika. Alija Izetbegović u aprilu kaže: "Akcija NATO-a ne sme se završiti nerešeno, sve osim pobede NATO-a bilo bi opasno, ne samo za Kosovo i izbeglice već i za BiH, Balkan, pa i šire".

Već posle nekoliko dana bombardovanja, u Crnu Goru, Makedoniju, Bosnu počinju da dolaze albanske izbeglice sa Kosova. Sarajevska štampa piše o masovnim masakrima nad Albancima, a javnost sudbinu Albanaca '99. povezuje sa sudbinom Bošnjaka u vreme rata.

"Mi ne možemo prihvatiti da se stvari gledaju izolovano, niko, kad govori o bombardovanju, ne kazuje šta mu je prethodilo, šta mu je bio cilj, pregovore gde se Milošević kao čovek nenormalne psihologije inati sa celim svetom, ne želeći da povuče vojne i policijske snage sa teritorije Kosova, na kojoj je već obavljen egzodus stotina hiljada domicilnog stanovništva", kaže Abdulah Sidran.

Posledice 1999.    

Za vreme rata u Sarajevu 1992. snimljen je spot "Pismo prijatelju". Pesma govori o ratu, u spotu su mnogi predstavnici sarajevske elite, peva je Kemal Monteno, pored njega sedi Abdulah Sidran. Pesma se završava rečima – Nikome se ne ponovilo.

"Ali ja ne mogu za vas zauzeti neku savetodavnu poziciju, vi ste svoji, ali je potrebno adresirati krivicu tamo gde ona spada, a ona spade u bolesni um jednog čoveka", kaže Abdulah Sidran. "Neće se nikad promeniti istorijska istina, a to je da su sva bombardovanja bila selektivna i da su najavljivana", kaže Sidran.

Branislav Božić kaže da je Slobodan Milošević bio samo metafora, i da je namera bila da se slomi duh srpskog naroda "sa ove strane Drine". "Da i oni kažu – neka, i trebalo je da ih bombarduju, ta ideja je bila nerealna, ali je bila ideja", kaže Božić.

Zoran Ćirjaković smatra da je za bošnjačke nacionaliste bombardovanje bilo jedno veliko ohrabrenje, "da ako Srbija ili neki srpski političar pređe neke granice koje postavlja Zapad, da će se lakše reagovati".

"Ja mislim da se srpska politika nije opametila i da je srpska politika kriva za tu agresiju, agresije dolaze iz cimanja ozbiljnih mangupa, država i sila za nos, to cimanje ne prestaje", smatra Emir Hadžihafizbegović.

Nikola Pejaković veruje da treba da oprostimo svi svima. "Namerno pominjem taj intervju, gde sam rekao da im se treba majke... kad se bude moglo. Ali, opet, to je tuk na utuk, čak i da možemo, nećemo mi njih bombardovati, zašto bismo mi bili kao oni? I na kraju, kad bi se mi vratili Hristovom nauku, bilo bi nam bolje, treba oprostiti, u redu, zaigrali ste se, uradili su strašne zločine, a strašne zločine su napravili, mi možemo samo da oprostimo", kaže Pejaković.

Četiri godine nakon najkrvavijeg rata na prostoru Balkana, Bosna kao da je bila tranzitna zona za poslednje ratne trzaje. U junu '99. godine ruski vojnici iz Bosne odlaze na Kosovo i zauzimaju aerodrom "Slatina" u Prištini. Tako je Bosna, spletom istorijskih okolnosti ili igrom sudbine, uticala na dramatične događaje 1999. godine, koju Sarajevo i Banjaluka nikad neće gledati isto. I to je možda jedna od slika Bosne danas.