Virusi putuju aerodromima i knjigama

Književni junaci od davnina obolevaju od virusa. Grčki istoričar Tukidid prvi je pisao o epidemiji, o atinskoj kugi, Homer je u "Ilijadi" opisao tu zarazu u vreme Trojanskog rata. Najpoznatija u literaturi je, ipak, Kamjeva "Kuga".

Epidemije za lekare predstavljaju borbu protiv nevidljivog neprijatelja. A, šta je sa piscima? Koje su sličnosti i razlike u njihovim delima o toj temi?

"Za ovo što nam se upravo dešava u čitavom svetu, važno je pomenuti Pekićev roman Besnilo, budući da se dešava na aerodromu, a aerodromi su ta važna mesta jer je savremena civilizacija uslovila to da virusi putuju. Virusi su svojevremeno bili izopšteni u jednoj relativno ograničenoj teritoriji. Sada oni mogu da putuju svetom", kaže Petar Arbutina, književni kritičar i urednik.

U antičko vreme se uglavnom smatralo da su epidemije delo bogova kako bi kaznili ljude. Danas smo svesni da nas priroda kažnjava jer smo narušili njen poredak. To opisuje Margaret Atvud u "Godini potopa".

Žoze Saramago pisao je o epidemiji u "Slepilu", a među najpoznatijim u svetskoj književnosti je Markesova "Ljubav u doba kolere".

Najaktuelnije: udruženi ljubitelji horor fantastike i teoretičari zavere otkrivaju da je Din Kunc u svom romanu "Oči tame" iz 1981. predvideo ime i mesto nastanka virusa "Vuhan-400".

Ipak, virus ubica se u originalnoj verziji zvao drugačije.

"Ovo je vreme previše informacija o događajima povezanim sa gubicima ljudskih života da bi se prepustio lagodnom pisanju i nekom svom simulakrumu. Sad se piše podsvesno, sad se stvaraju teme. Prava dela imaćemo tek kad se ovo završi", istakao je prof. dr Goran Milašinović, lekar i književnik.

Tada će hiljade ljudi, koji su sada samo broj u izveštajima lekara i vestima novinara, dobiti ime i lik u književnosti.