Redovni problemi u vanrednoj situaciji – bolnice u Japanu se ne libe da odbiju i najugroženije pacijente

Japanski mediji danas javljaju da je neimenovana trudnica iz grada Kašiva u prefektrui Ćiba, nedaleko od prestonice Tokija, izgubila dete, jer uprkos komplikacijama od kovida koje je trpela dva dana nije bila primljena ni u jednu bolnicu.

Žena u tridesetim godinama i osmom mesecu trudnoće dobila je simptome kovida 11. avgusta, a stanje joj se pogoršalo nekoliko dana kasnije zbog čega su lokalni dom zdravlja i akušer koji ju je tretirao, 15. avgusta počeli da joj traže bolnički smeštaj.

Međutim, nijedna od nekoliko desetina kontaktiranih bolnica zbog preopterećenosti nije mogla da je primi. Sedamnaestog ujutru po japanskom vremenu žena je dobila grčeve, počela da krvari, te se nekoliko sati docnije i porodila u sopstvenom domu, ali je novorođenče, zbog odsustva bolničkih aparata, preminulo.

Kuriozitet je da je krajem jula u Tokiju, tokom trajanja olimpijskih igara, muškarac u pedesetim godinama života koji je imao simptome kovida, vožen u kolima hitne pomoći više od osam sati, jer je preko stotinu bolnica i klinika odbilo da ga hospitalizuje.

Gradske vlasti Tokija objavile su da su samo u drugoj nedelji avgusta 1.414 obolelih od kovida koji su na teritoriji prestonice tražili da budu hospitalizovani uprkos tome bili prisiljeni da ostanu u svojim domovima jer za njih nije bila mesta u bolnicama. To je oko 23 puta više potpuno odbijenih nego u odgovarajućoj nedelji jula. Takođe, u 121 slučaju, za hospitalizaciju je bilo potrebno više od pet sati. U Tokiju trenutno preko 24.000 zaraženih boluje u svojim kućama.  

U Japanu je do sada registrovano 1,23 miliona zaraženih novim koronavirusom, dok je preminulo više od 15.500 ljudi. Poslednjih dana zemlja beleži preko 20.000 novih slučajeva dnevno.

Neuralgije jedne bogate zemlje

I mada zvuči neverovatno, u Japanu je ignorisanje hitnih medicinskih slučajeva, praktično, rutina. Naime, već par decenija japanski mediji s vremena na vreme javljaju o trudnicama i drugim pacijentima koji su se zbog nespremnosti mnoštva zdravstvenih ustanova da ih prime na lečenje u teškom stanju satima "vrteli" po putevima u kolima hitne pomoći dok nisu izgubili porod ili sopstveni život.

Široko poznat je, recimo, skandalozni slučaj žene iz 2007. koja je živela na samo tri minuta od jedne bolnice, ali je u šestom mesecu trudnoće u kolima hitne pomoći proputovala čitavih 70 kilometara jer sedam zdravstvenih ustanova nije želelo da je primi.

Štaviše, nakon što su kola hitne pomoći u jurnjavi prouzrokovala sudar i prestravljena žena usled toga doživela pobačaj, još jedna, osma po redu, bolnica je odbila da joj ukaže pomoć. Ona je dospela pod pasku lekara tek tri časa nakon što se ukrcala u kola hitne pomoći.

Godinu dana ranije u prefekturi Nara preminula je trudnica koju je odbilo čak 18 bolnica. I u Tokiju je 2008. umrla tridesetšestogodišnja trudnica kojoj je pozlilo, i kasnije se ispostavilo, pretrpela krvarenje u mozgu, jer je njena hospitalizacija kasnila više od sata pošto ju je odbilo osam bolnica.

Ovi slučajevi svratili su pažnju na problem nedostatka ležajeva i kvalifikovanog osoblja u Japanu, ali se situacija do danas, čini se, nije suštinski promenila, jer u toj zemlji svake godine više od deset hiljada pacijenata hitne pomoći bude odbijeno u tri ili više bolnica.

U jednom čuvenom slučaju, žena stara 89 godina koja se žalila na teškoće u disanju i probleme sa srcem bila je odbijena u čak 46 bolnice.

Bežanje od odgovornosti

Sa stanovišta korisnika medicinskih usluga, neobjašnjiva je pedanterija, pa i arogancija, s kojom se prema teško obolelima odnose japanske bolnice, koje pod izgovorom da nemaju dovoljno ležajeva ili osoblja, ili da su lekari preopterećeni, prosto otkažu gostoprimstvo kolima hitne pomoći, koja onda satima lutaju po gradovima preko radija pozivajući više desetina bolnica.

Reč "pedanterija" ovde je prikladna jer u doba korone širom sveta, mada nemaju dovoljno kreveta i lekara, bolnice ipak primaju pacijente kojima je hitno potrebna pomoć, i mada umeju da ih ostave u hodnicima, predvorjima ili dvorištu, pružaju im bar minimalnu negu - po neki brzi obilazak od strane lekara, neku manju privremenu intervenciju ili infuziju, dok u Japanu, izgleda, postoji takva opsednutost pravilima i visokim kvalitetom usluge, da kada se učini da je pružanje iste i malo pod znakom pitanja, pacijenti se odmah odbijaju. Pri tom se zaboravlja da je i najrudimentarnija nega bolja nego nikakva.

Postoji naravno i strah od tužbi - na kraju krajeva, ako niste primili pacijenta, ne možete ni biti tuženi za pogoršanje ili smrt koji su nastupili usled neadekvatne nege, u šta spada i lečenje koje se sproveo doktor neodgovarajuće oblasti specijalizacije.

To su "lepote" američke parnične kulture koja se poslednjih godina primila i u Zemlji izlazećeg sunca i spojila s domaćom poslušnošću, disciplinom i gotovo religioznim strahom od kršenja pravila, zbog kojih se, recimo, ne može desiti da japanski vozač hitne pomoći jednostavno "istovari" neželjenog pacijenta u urgentni centar uprkos protivljenju bolnice.

"Redovni" problemi došli do izražaja u vanrednoj situaciji

Smrt novorođenčeta u Kašimi, naravno, pripisuje se eksplozivnom rastu zaraženih od koronavirusa i zakrčenošću bolnica koja proističe iz toga. Reč je o vanrednoj situaciji, ali u osnovi problema su hronični nedostatak ležajeva u intezivnoj nezi, kojih u Japanu ima višestruko manje po glavi stanovnika nego u drugima industrijski razvijenim državama, i preopterećenost medicinskog osoblja.

Naime, ostrvska carevina nema ni dovoljan broj lekara i sestara, budući da ta profesija poslednjih decenija, uprkos visokim platama, nije popularna među mladima zbog dugih radnih sati i velike odgovornosti.

Takođe, za razliku od SAD, Velike Britanije ili Nemačke, ona zbog težine japanskog jezika, nije ni u prilici da (lako) uveze stranu radnu snagu u medicinskom sektoru. Situaciju komplikuje i činjenica da je, sa oko 30 odstoo stanovnika starijih od 65 godina, japanska populacija najstarija na svetu, što znači da je potražnja za medicinskom negom ogromna i u redovnim uslovima.

Problem je i to što je ogromna većina japanskih bolnica u privatnim rukama, što državi otežava da zdravstvenom sektoru ispostavi zahteve koji bi bili u interesu građana, a teški ili neprofitabilni za medicinske subjekte. 

Senka sumnje nad odgovorom protiv kovida

Iako nesumnjivo postoje dugogodišnji "redovni" problemi, nameću se brojna pitanja i sumnje u vezi reakcije vlade i zdravstvenog sistema Japana na vanrednu situaciju koju je doneo novi koronavirus: kako je moguće da jedna tako visoko ekonomski i naučno-tehnološki razvijena država kao što je Japan do sada nije razvila svoju vakcinu ili nabavila dovoljno stranog cepiva da se vakcinišu svi koji to žele i kojima je to potrebno?

Zar je moguće da ona nije mogla da za proteklih godinu i po dana od kada je izbila epidemija izgradi nijednu novu bolnicu specifično namenjenu borbi protiv kovida i poveća broj kreveta u intezivnoj nezi koliko da može da zbrine makar prioritetne slučajeve kao što su trudnice?

I zar nije moguće malo se snaći tako što će se podići improvizovane bolnice i ležajevi postaviti u sportskim i drugim halama, ili tako što će se angažovati studenti medicine ili penzionisani medicinari, kako se čini u drugim zemljama?