Шок и изненађење су први утисци после ослобађајуће пресуде Анти Готовини и Младену Маркачу у Хагу, рекао је у емисији "Око" директор Документационог центра "Веритас" Саво Штрбац.

Овде можете погледати/преузети емисију Око

"Очекивао сам после првостепене пресуде да казна у другостепеном поступку може бити ублажена, поучен искуством из неких ранијих суђења, да евентуално генерали буду осуђени као помагачи у удруженом злочиначком подухвату, ако већ не као учесници, али нисам очекивао ослобађање", наводи Штрбац.

Дугогодишњи извештач из Трибунала Љиљана Смајловић каже да су Хрвати данас прослављали победу. Не ради се о томе да су два генерала ослобођена, већ да Хашки суд тврди да ниједан Србин није плански убијен у Хрватској, већ је све било плод неке индивидуалне акције, истиче Смајловићева.

"У Хрватској нико није планирао злочине, а ми имамо пресуде српским председницима, српским министрима, српским генералима, да су они пет година планирали и чинили злочине кад је реч о Хрватској и БиХ. Разлика између нас и Босанаца и Хрвата који су починили ратне злочине, испада, по пресудама у Хашком суду, да смо само ми колективно планирали етничко чишћење, чак и геноцид", навела је Смајловићева.

Адвокат Томислав Вишњић каже, да се, према информацијама из хрватских правних кругова, жалбени суд иксључиво фокусирао на индивидуалну кривицу, док се суд у првостепеном поступку фокусирао на шире одређење кривице.

Љиљана Смајловић каже да пресуда говори о невероватној разлици у примени правних стандарда.

"Имали смо брионске транскрипте у којима се јасно планира злочин. У којима Мирослав Туђман каже: "Хајде да им кажемо куда да беже да би што пре отишли", а Фрањо Туђман каже: "Не, хајде да се направимо као да ми желимо да они остану". За Слободана Милошевића не да није било доказа у овом смислу, него је много времена у Хашком суду утрошено да на оно пола реченице са Газиместана, "да ни оружане битке нису искључене". Знате колико је времена утрошено да се докаже да ту почиње његов геноцидни план, наглашава Смајловићева.

Такође, како наводи, у данашњој пресуди се наводе имена 11 људи, странаца, који су седели у Книну и сведочили.

"И овако се каже - ови људи нису стручњаци за артиљеријски рат, они су погрешно то проценили, а прво веће је страшно погрешило што није узело у обзир мишљење сведока Џонса, а то је амерички војни експерт који је није био у Книну, али је он накнадно дошао и он је као познавалац ратне тактике, проценио и убеђивао ново веће да је генерал Готовина учинио све што може један генерал да смањи злочине", наводи Смајловићева.

Штрбац: Меронова одлука

Саво Штрбац подесећа да су двојица судија била против пресуде и да је у таквим ситуацијама одлука на главном судији и наводи да је ово пресуда Теодора Мерона.

"Ово је велики успех хрватске државе у дипломатској акцији, они нису ништа крили, плаћали су лобистичку организацију из Америке, имали смо и "дванаесторицу величанствених", који су захтевали да их суд прихвати као пријатеље суда", наводи Штрбац и додаје да је суд то одбио, али да је председник суда прочитао њихове ставове. Пресуда, како истиче, више личи на политички памфлет.

Смајловићева сматра да пресуда нема везе са лобирањем и додаје да су Хрвати имали озбиљне савезнике. "Неко је учествовао у рату на њиховој страни и побринуо се да сведок Џонс дође, Американци су на битан начин помагали Хрватској", наводи Смајловићева.

Како подсећа, адвокат Зденко Томановић је још 2011. године рекао да ће оптужба за удружени злочиначки подухват пасти јер Србија нема међународни правни кредибилитет. "Изгледа да наше жртве не вреде као друге", каже Смајловићева.

Томислав Вишњић наводи да је одбрана Готовине успела да један назови локални проблем, то шта је један хрватски командант радио на терену, представи као глобални.

"Одатле долази тај ниво подршке кои су добили, а то је тај низ експерата, генерала, који су у жалбеном поступку утицали на суд или на друге релевантне чиниоце", наводи Вишњић.

Саво Штрбац верује да пресуда неће негативно утицати на Србе у Хрватској и подсећа да, кад је реч о "Олуји", имамо још два спора, један пред Међународним судом правде за геноцид, а други пред Федералним судом у Чикагу, по тужби крајишких Срба.