Директор Института за савремену историју Момчило Павловић каже да се сувише јавно бавимо сопственом прошлошћу, па је рехабилитација историјских личности и начин на који се на њу гледа резултат конфузије и вредновања историје. "Ако се има у виду распад Југославије и томе додате и друге народе који имају своје погледе на историју, конфузија је још већа", објашњава Павловић.

Овде можете погледати/преузети емисију "Око 11"

С тим се слаже и професор Филозофског факултета Милан Ристовић који каже да "у конфузији живимо последњих 20 година" и да је погрешно што је "историја инструментализована у политичке сврхе". То само показује да "историја и чињенице у том контексту за некога нису важне".

Процес рехабилитације, додаје, сложен је са становишта правне, моралне и етичке стране. И питање је, каже, зашто сада, у овом времену улазити у тај процес.

Павловић каже да свака генерација има право да преиспитује своју историју, али је проблем што се на тај процес гледа сувише поједностављено. За одређене људе постоји контекст и они се у процесу рехабилитације морају сагледавати.

"Проблем није у чињеницама, већ у њиховом вредновању и превредновању историјских личности и догађаја и нашем сврставању са позиције данашњег", објашњава Павловић и додаје "ми дајемо значај историјским личностима, да није било табле у Новом Пазару, нико не би споменуо Аћифа Хаџиахметовића".

Реџеп Шкријељ са Државног универзитета у Новом Пазару каже да су и наука и легислатива људи и они пишу и лажи и истине и наводи да се "потез Бошњачког националног већа да обележи 20 својих најзначајнијих великана у историји тумачи на необјашњив начин". Постављањем табле, каже, не желе да прете, нити да опонирају суграђанима са којима живе.