Одговарајући на питање водитеља "Сведока" главног и одговорног уредника Информативног програма РТС-а Ненада Љ. Стефановића да ли је економија уопште наука професорка Економског факултета Дана Поповић, ауторка књиге "Економија здравог разума" објашњава како је дошло до глобалне економске кризе.

(Снимак "Сведока" можете погледати/преузети на нашој страни Емисије)

Од кад је почела криза све је више оних који сумњају у то да је економија наука и кажу да у баратању са бројкама измакне оно што је људска природа и када се све то судари са похлепом добијемо светску кризу.

- Наука је оно што је проверљиво експериментом, оно што може да се докаже.Многе науке су у групи где је економија, рецимо биологија, откриће врста. ...Похлепа је произвела и комунизам. Сетите се само властодршци комунистички који су дошли на власт, њихових двораца и битака за власт. Ако се сетимо било ког друштвеног уређења оно јесте засновано на похлепи зато што је то особина људског рода. Криза је настала јер су попустили дизгини где је требало да буду затегнути.

Они који данас тврде да економија није наука позивају се на чињеницу да нико практично од тих Нобеловаца није приметио на радару да ова криза долази. Ако је и било упозорењна на неким научним скуповима, више су доживљавана као нека врста пророчанстава, а не као озбиљна упозорења.

- То је као земљотреси и се не може тачно предвидети зато што делује сувише велики број фактора. Имали сте озбиље назнаке да до тога може да дође постојао је један закон, то је поводом америчке кризе јако важно из 1933. године када су забранили да се банке баве инвестицијама. Онда је примећено да кад спојиш инвестициону и банкарску делатност да си дао инвеститорима лажни новац у руке да могу да га праве колико хоће. Тај закон који је важио од 1933. године је укинуо Бил Клинтин 1998. И сад имамо 10 година без тог закона и та похлепа нашла дивно тло да сеје своје профите и онда је то пукло онако како је пукло.

У једној Вашој колумни ви кажете да за све владаре у економији може да важи један практичан савет - имитиарајте оне који су успешни. Да ли та ваша препорука, може да важи и сада када је у светској економији све мање оних који су добри и готово да их нема у овом тренутку.

- Ми имамо два проблема: један је да преживимо кризу, а други је да сагледамо дан после. Ако га дочекамо као што смо били пре него је криза почела, дакле, неприватизовано, без амбијента у коме страни инвеститор може да се осећа сигурно, где зна шта је својина над градским земљиштем, ако будемо једнако толико неопремљени као што смо били, онда је то потпуни промашај.

Коментаришући позиције економиста који су повремено блиски влади, а повремено опозицији Дана Попвић је рекла како се студенти у видео игри "Како бити премијер" различито понашају у зависности од улоге коју имају.

- Тај премијер има монетарну и фискалну политику, има популарност која се добија и губи и игра се тако што је један студент премијер, али му ја дам још четири саветника који му стоје иза леђа. Ако је премијер он ће повући један посто потез, саветници ће викати 10 посто, 20 посто. Тако да у зависности у које ципеле седнете мењате понашање. Најсмешније је кад они који су синдикати који су заговорници социјалне правде, кад га ставите за саветника прича другу причу. Изгледа да је то у људској природи. Јесте јако одговорно бити приви човек на власти и разумљиво је што вуче мали потез, али никад се не може оправдати ако му видите у погледу да не види преосутра.

Да ли Ви код ових који су данас на влсти видите да они виде прекосутра?

- Ја видим да не виде.

Коалиције проблем Србије 

Да ли, на неки начин, поплава економских мишљења где сви имају лака и брза решења можда дезорјентише људе, па обичан човек може да каже види како овај човек има једноставно лако решење за кризу, а ови из Владе неће да га послушају. Да ли то и колико дезорјентише људе?

- Наш проблем са Владом није толико што они не знају шта би требало да раде. Наш проблем са свим владама после 5. октобра су коалиције. Никад нисте имали Владу која има једно мишљење, један правац... Ми имамо огроман проблем што наш политички систем више не ваља, дакле пропимате партију пензионера, партију која заступа једну једину интересну групу, то је партија без визије. Сутра може да се појави партија било које интересне групе које има велико учешће у бирачком телу. Хоћемо ли ми икада да постанемо земља или ћемо бити лоби који задовољава интересе појединачних група. Није здраво за Србију да има овакве владе.

Одговарајући на питање шта би саветовала премијеру Мирку Цветковићу професорка Поповић је рекла да би му предложила да погледају ниво инвестиција пре кризе у суседним земљама и "направе исте тезге као они".

Професорка Поповић објашњава да ниједна влада у кризним временима није популрана и сматра да би најбољи потез био порез од 6 посто од чега је Влада одустала, јер би у том случају све било јасно зна се колико је 6 посто од плате и колико то пуни касу. Сад је, према речима Дане Поповић све нејасно.

Само 20 посто Србије ради 

Има оних који тврде да је наш адут то што смо навикли на многе ствари, да неко ко је стајао у редовима за уље и шећер, носио лекове и конац на операцију, куповао бензим у флашама да ће ти људи много лакше изаћи на крај са кризом. С друге стране многи мисле да постоје економске пречице, да само мало да се навикнемо и ми ћемо из кризе изаћи богатији и бољи. То добар део народа мисли.

Народ мисли онако како му Ви одозго дефинишете да је згодно мислити. Од 5. октобра у Србији се најважнија ствар није променила - од свих људи који су отишли у пензију само је 17 посто имало пун радни стаж, сви остали су отишли у превремену пензију. Дакле 83 одсто Србије није заслужило пун радни стаж. И кад погледате све извештаје 20 или 30 посто раде, 60 посто не и никада се није направио систем да се то кажњава, они су равноправни по плати по свему. Србију поједоше исплаћене, а незарађене паре. Ви чујете министар Динкић каже 30 посто људи у Влади не ради и после тога да, па шта. Постоје начини да се то провери, али нико неће то да уради.

У Београду је прошле недеље боравио некадашњи премијер Анте Марковић и многи су се сетили његовог времена са носталгијом. Ви сте у једном тексту прошле године упозорили да смо ми тај ниво плата који смо имали у време Анте Марковића прешли 2007. године и да ћемо кад криза прође бити поново далеко од тог нивоа.

- Нисмо приметили из неколико разлога. Један од основних је што човеку никад није доста, као што у време Анте Марковића нисмо мислили да смо богати, оно што је у то време било добро то су очекивања да неће више бити инфлације. У тој Влади седели су најбољи људи које смо тада имали. То је, оно што сам рекла кад неко види прекосутра, али нажалост они нису видели један детаљ, а то су национални сукоби који су тињали.

Плата од 7000 евра циљ 

Слажете се са Вашим колегама који сматрају да ћемо се бар кад је ниво плата у питању после ове кризе вратити уназад, да неће бити као што је било 2007.

- Ако пад домаћег производа буде 5 посто и плате замрзнуте Ви чак можете да изађете са врло малим падом плата. Није то проблем Србије. Проблем Србије је што смо ми на пет шест хиљада долара по становнику, а то је мало, ако Мађарска има 15 хиљада. Са овим баластом људи који не раде ми ћемо остати у тој барици, узимати једни од других по 20-30 евра. То није ништа. Прави развој је да људи добију праве велике плате. Што си образованији, то имаш више. Сада је срамота, кад кажу 7000 евра у неком Управном одбору, то је за стуб срама. Плата од 7000 евра би за неког врло образованог у некој правој фирми требало да буде циљ.

Ви сте сада говорили о неким великим платама, а пре неколико дана је стигла ужасна вест о човеку и његовим колегама у текстилној индустрији који није примио 65 плата и који је себи одсекао прст. Да ли мислите да ће таквих вести у овим кризним временима да буде много. Ви иначе тврдите, да свака паметна Влада, пошто и транзицији има и губитника и добитника се труди да произведе што више добитника, али како сада бити паметан?

- Ја мислим да начин на који се тај човек бори за своје право није начин да се избори за било шта. Ако се свима сада исплате све плате, хоће ли сутра они добити своју нову плату. Наравно да неће. Тих пара нема. 65 месеци то је пет и по година, 65 година знати и не наћи други посао тај је онда имао од чега да живи, то је биолошка истина. Није ни лако ни лепо рећи, али морате наћи други посао. Ја причам из свог искуства, у тренуцима када сам осетила да није добро, ја сам одлазила, некада на бољи посао, некада на гори.

Ви сте поменули у једној колумни поменули да увек страхујете од атмосфере у друштву у којој народ више воли да попије ракију него да се вакцинише. Да ли мислите да ово време производи такву атмосферу у којој народ више воли да потегне ракију него да се вакцинише што значи озбиљне економске мере?

- Народ гледа оно што му се нуди. Ја стварно мислим да је овај народ паметнији бего што га ми вечерас прикузујемо. Погледајте Ви Чачак који је у време Милошевића изгубио фабрику "Слобода" која је држала цео град и тада се тамо развио приватни бизнис. Схватили су да им се више исплати да нађу посао него да седе тамо да штрајкују. Пред кризу Чачак се бавио тиме да изгради луксузне станове и да привуче стручњаке тамо да раде. Дакле, ето то може да се ради, а не да седенемо да кукамо и плачемо. Крагујевац - кад је Застава потпуно пропала, квадратни метар стамбеног простора је почео да расте, развила се нека приватна привредна активност.

Дуг Србије под конролом 

Професорка Поповић сматра да Србији, због прекомерног задуживања не прети финансијски слом какав се догодио у Мексику, Русији, Аргентини и објашњава да део дуга Србије који је државни дуг Србије није велики и да је под контролом. Други део дуга који је већи је приватни и према речима професорке то је "здрав дуг".

Задуживање је један начин да се Србија брже развије, а бољи начин су стране директне инвестиције, рекла је професорка Поповић и нагласила да се стране инвестиције не могу привући док се не уреди амбијент.

Претпоставимо да у једном тренутку гувернер Јелашић неће моћи да држи курс, шта тада да раде они који су се задужили у еврима и узели стамбене кредите. Како да се поначају банке које би можда преузеле те станове, али им не требају јер не могу да их продају.

-Ја, као неко ко је узео стамбени кредит сам свесна девизне калузуле и ако се деси тај најгори сценарио ја ћу остати без 10 до 15 процената своје имовине... Ако се деси катастрофа, која не може тако брзо да се деси, изгубиће део своје имовине, не може све да се изгуби.

Амбијент за стране инвеститоре 

Какав бисте савет дали садашњим властима?

За Србију и за сваку земљу која је у сличној ситуацији најбоље је да направи амбијент, па ће доћи онај ко га препозна. Ја помињем пример Мађарске, у тренутку кад је она требала да одговори на то питање премијер је рекао "ми имамо чипку и кобасице и шта сад да производимо још чипке и кобасица". Не, него је направљен амбијент и тамо су дошли и Сименс и Нокија и Електролукс, све аутомобилске фирме. Ми треба да направимо амбијент, судство потпуно реформисано, инвеститори ће да одлуче где да уложе.

У колумнама сте се бавили и питањем образовања и негде тврдите да држава нема озбиљну стратегију шта држава хоће од образованих људи. Имали сте текст у коме сте се позивали на припадника земунског клана Владу будалу, који се џабе школовао.

За њега се каже да су га назвали Будала, зато што је завршио факултет. Некога то заболи, а онда се питате где је проблем, ако неко може да заради милијарде без школе. Проблем је у томе што 20 посто људи који раде издржавају ових 80 посто Србије који ништа не ради који добро живе и проглажавају друге будалама. Али то није циљ, кад видите који је циљ младима.

Поменули сте у том тексту од пре три године да мађарски гувернер има плату од 30 хиљада евра и да не бисте имали ништа против да и Ваш гувернер има толику плату под условом да имате стабилан динар. Да ли бисте сада написали исто, кад је форинта пропала?

Ова средина је постла потпуно популистичка, хајде да узмемо свима и да не дамо никоме. Ако хоћете гувернера који је светска класа онда морате да га добро платите. Ако хоћемо у европу, онда морамо у том правцу да идемо, немамо ништа од тога да ми имамо мало и да они имају мало. То није добро.

Како дефинишете тајкуне, као људе који скупљају кајмак од прве фазе транзиције или као људе који су будући инвеститори у некој другој фази која би требало да уследи?

- У свим земљама у транзицији у првих шест седам година су добитници тајкуни, после њих су добитници инсајдери они који имају информације и који могу да уновче. Оног тренутка када земље почињу да се приближавају ЕУ онда долазе механизми који њих коче. Не може пре тога, зато што они финансирају све политичке партије.

Да ли смо направили капитализам без капитализма, а са капиталистима?

- Нисмо направили капитализам. Ми имамо огроман државни апарат, пола милиона људи тамо запослених. У Србији није ни дошло до капитализма, кад цела Србија зависи од једног државног апарата то значи да смо ми још увек социјалистичка земља. То је део амбијента, а ту не воле да долазе страни инвеститори.

"Нама у овом тренутку недостаје једна одлучна влада. Ми морамо да видимо правила игре која су на самом врху, а која за сада нису јасна," закључила је професорка Поповић.