Одлазећи амбасадор ОЕБС-а у Србији Димитриос Кипреос за РТС говори о Космету, реформи правосуђа и односу политике и медија.

Овде можете погледати/преузети емисију "Око 11"

Ваша екселенцијо, пре три године, када сте ступили на дужност у Србији, рекли сте да је земља на добром путу, путу који води ка ЕУ. Шта сада мислите?

Да, иако морам на самом почетку да направим разлику. ОЕБС није Европска Унија, али ми подржавамо исте стандарде које државе треба да учине напредним, модерним и то је разлог зашто смо у Србији и зашто радимо у партнерству са српским властима и друштвом. Сада, пошто, наглашавам, нисмо ЕУ, а ипак у пракси тежимо истим циљевима, рекао бих да у овом тренутку не постоји велики проблем или велика препрека, на путу Србије. То је више питање интензивирања напора Србије који воде ка модернизацији, односно Европској унији.

Дакле, кажете да имамо добар пут, али треба да поправимо мотор?

Не. Мало је компликованије. Али, не наилазимо на реку без моста, па да нам то прекида пут.

Значи, пут је јасан. Нисте променили мишљење у протекле три године?

Не. Сасвим супротно. За ове три године било је достигнућа која много говоре о напретку Србије. Да поменем једно. Избори који су одржани у јуну 2010. за савете националних мањина. У контексту југоисточне Европе, то је велики корак. Напредан корак. Има и других. Попут реформе полиције. Или напора, иако нису приведени крају, у медијском сектору. Разговараћемо још о томе. Али, ово су кораци који охрабрују, који су позитивни, и воде Србију ка коначном циљу, а то је приступање Унији.

Мислите да би Србија у томе могла да буде узор земљама региона...

У неком погледу да.

То је охрабрујуће. Али, постоји још једно питање, то је Косово и Метохија, веома важно питање за Србију. Да ли је то највећи изазов за безбедност земље?

То јесте безбедносно питање. У ствари, више питање стабилности. Али, у овом тренутку постоје други битни чиниоци који нису у центру наше пажње, а представљају безбедносна питања. Није то никаква мистерија. Мислим на дужничку кризу у Европи, која је прерасла у европску кризу и која има свој утицај на југоисток континента. Ако не буде брзог одговора и спровођења мера, у земљама и друштвима у југоисточној Европи, рекао бих да би то могло да постане безбедносно питање.

У ком смислу?

У том смислу да глобална економска криза која дубоко утиче на наше нације, очигледно носи безбедносне ризике.

Кажете - безбедносни ризици у југоисточној Европи. Ви знате да је, бар у бившој Југославији, прва ствар која људима пада на памет када се то помене - рат. Кажете да би могло.....

Не говорим искључиво о рату, али може бити ефеката дестабилизације који могу имати негативне последице. Ово је наравно, хипотетички сценарио, али ово говорим да бих нагласио да наше владе морају врло брзо да предузму мере у том правцу.

Да ли то говорите и својим колегама у Србији?

Да, свима. Да.

И шта кажу на то?

Сви то препознају као озбиљан проблем. Економску кризу. Дужничку кризу.

Да, али да ли им говорите колико је озбиљно?

Наравно. Али, видите да Европска унија већ предузима кораке. Ја мислим, пошто сам оптимиста, да ће ова криза бити нова прилика да ЕУ настави са интеграцијом као што је то чинила и до сада.

Да се вратимо Косову и Метохији. Могу ли да разумем да мислите да је Косово мања криза од економске кризе?

Слушајте. У овом региону имамо једну позитивну ствар, не постоји ниједан део региона југоисточне Европе који не жели да постане део ЕУ. Сви желе да буду део истог клуба. Сви имају исте тежње, сви се крећу ка овом циљу.

Кад кажете сви, вероватно мислите на све државе, не би се баш сви грађани сложили са вама. 

Али, у нашим земљама, чак и ако нема апсолутне већине, постоји неких 50 одсто који се слажу. То је велики проценат. Мислим да у овој средини делимо исте циљеве. Не видим да би могли да постоје безбедносни ризици.

Како онда гледате на Косово? Какав је оно ризик за регион, ако није безбедносни?

Мислим да ако се потрудимо више, сви ми, и земље које су чланице ЕУ и оне које томе теже - то што данас видимо, или што би се могло видети или што неки људи виде као безбедносни ризик - неће бити безбедносни ризик. Или ће бити много мањи што земље буду ближе Европској унији.

И то би, према вама, требало да буде решење кризе на Косову?

То требао да буде основ решења.

Али ми смо далеко од тога да постанемо члан ЕУ, значи далеко смо и од тог решења. Морамо да решавамо питање Косова на дневној бази, чак и данас.

Да, али мислим да заједнички труд ствара ту базу за решење. Не кад већ постанете члан, говорим о заједничком труду и томе да се дели исти поглед на ствари. Имамо исте циљеве. Сви ми у југоисточној Европи.

Да, али када помињете заједнички труд, да ли мислите да сви од Србије траже да чини највише уступака у том заједничком труду?

Знате, то је део разговора. Дијалога. Не могу унапред да кажем ко треба да понуди мање а ко више. Пре свега, да кажем ово - дијалог никад никоме није нашкодио. Дијалог је нешто што нам је потребно на Балкану. Треба нам дијалог у југоисточној Европи. Пропатили смо и скупо платили чињеницу да није било дијалога колико је требало да га буде.

Да, али српска страна се стално жали да дијалог на другој страни, посебно на страни Запада, почиње рецима - Ви морате да прихватите стварност , а она је таква и таква. И то не прија Србији. Где је ту дијалог?

Наравно, има дијалога. Али мислим да говоримо о две различите ствари. Прво, шта је позадина, то је оно што зовемо стварност. За мене, то је прагматично питање. Не можете да решите међународне проблеме или националне проблеме, зовите их како хоћете, а да не прихватите стварност, да не признате шта се дешава око вас. Немате дијалог на бази стварности ако не признате чињенице.

Да, али морам да ударим на вашу слабу тачку. А то је да сте ви Грк. Као Грк, да ли боље разумете српску митологију и посебан однос према Косову и Метохији који се не може тако лако прагматично превести?

Знате, пошто три године живим у Србији, мислим да то много боље разумем. Али, инсистирам на ономе сто сам малочас рекао. За дипломатију, успешну дипломатију, и на крају, да би се заштитили интереси ваше земље, морате да прихватите чињенице и базирате дипломатске напоре на стварности и чињеницама. Не емотивно. Бојим се да је то грешка коју правимо ми на Балкану. Толико смо опседнути историјом и гледамо више у прошлост уместо у будућност. Морамо се више окренути будућности. Наша прошлост остаје тамо где јесте, са нама.

Да ли имате исти став када је реч о Грчкој? Када чујете да неко предлаже да Грчка прода нека своја острва да плати дугове? Или да Грчка не треба да гледа у прошлост када тражи своје вредности расуте широм света, на пример у Британском музеју, и слично? Мислите да ми на тај начин треба да прихватимо стварност?

Да, то је одлично питање. То су биле апсурдне или провокативне изјаве на почетку кризе. Данас, две године касније, нико то не понавља јер је свима јасно, схватају да се проблем дужничке кризе, кризе у Европи, неће решити продајом Акропоља. Или неког грчког острва. Отишли смо довољно далеко да разумемо да, прво, то није проблем који је везан само за Грчку, то је структурни проблем ЕУ. Европска Унија је већ спровела велики број мера без преседана како би решила ове проблеме. Физиономија ЕУ се мења. ЕУ се креће ка ближој фискалној унији. Људи су схватили да су ове почетне изјаве, које су понављам, по мом мишљењу биле више провокација, а не понуђено решење, речи које се више не понављају.

Благо Грчкој. Али вратимо се Србији. Има ли питања на које мислите да грађани Србије, посебно српски политичари, треба више да се сконцентришу у наредним месецима и годинама?

Мислим да сам на почетку рекао да је Србија на добром путу да испуни своје циљеве. Постоји једна ствар која је можда више ствар друштва него политичара. Више пажње треба да се посвети у односу на различите приступе животу других људи. Треба да прихватимо, и ту није реч само о Србији....

О којим другим људима причате?

Причам о различитим људима са којима живимо. Ако мој суграђанин није исти као ја, има различит начин изражавања, или другачије мишиљење, или понашање, треба прихватити и поштовати његову или њену различитост.

Мислите да је Србија слаба у том погледу?

Морам да кажем да треба више да се ради на томе. Треба да будемо отворенији, друштво треба да буде отвореније за различитост својих суграђана.

Да ли и о тој теми разговарате са српским политичарима?

Између осталог, да.

Какав је био ваш однос са њима током протекле три године?

Морам да кажем да су односи били одлични. Имао сам срећу да са свим политичким партијама имам изузетно отворен однос. Не кажем да смо се увек слагали, али смо имали отворену и конструктивну размену идеја.

Можда сте били превише фини према њима?

Не бих рекао.

Зашто, јесте ли им говорили И нешто мање пријатно?

Рекао бих да сам говорио истину. Оно што сам ја веровао да је истина.

Разговарали сте о више тема, а једна од њих је била, ако се не варам , реформа правосуђа. Шта сте им говорили о томе?

Реформа правосуђа тражи много више рада. То је слаба тачка. Сећате сте да је све почело оцењивањем судија и тужилаца у септембру 2009. Затим је за годину дана дошло до ревизије реформе. На почетку сви су били задовољни реформама, укључујући међународну заједницу...

Опозиција се прилично противила...

Да. Али не тој идеји, јер су сви прихватили чињеницу да је Србији потребно модерно правосуђе. Мислим да је опозиција била против начина на који се реформа спроводила. Сада имамо ревизију реформе, и Уставни суд прихвата све петције, добро не све, али скоро све, и судије се враћају на посао. Чињеница је да је тај процес створио неповерење и отворио питања.

Мислите ли да је било јаког политичког утицаја на реформу правосуђа како се причало?

Знате, чињеница је да је грешака било. Сада, не желим само да критикујем, хоћу да понудим и решење, бар према нашем виђењу ствари.

А то би било?

Потребно је и краткорочно и дугорочно решење. Дугорочно је да се направи идеална реформа правосуђа. Али пре него што дотле стигнемо, хитно је потребно краткорочно решење. Да установимо поверење између целог корпуса судија и тужилаца и лидера у правосуђу. Поверење и кредибилитет и отварање дијалога, то мора сместа да се уради. Јуче. То ће бити као таблета од које спада температура и која ће купити неопходно време да се дође до дугорочног решења.

Претпоставјам да је лакше о томе разговарати са новом владом која је била у опозицији и тада критиковала реформу?

О томе смо већ разговарали.

Шта је са медијима? Да ли напредују или назадују, и посебно, шта мислите о јавном сервису?

Ако бисте упоредили ситуацију данас са оном од пре 2000. - то су два различита света и несумњиво је дошло до напретка. Сада, упознао сам многе ваше колеге који сматрају да напретка има само у приватним медијима. Немам ништа против приватних медија, на њима је да настоје да буду најбољи могући. Ако имају ефикасано новинарство, према одговарајућим стандардима, Али морам да кажем да не би требало да будемо догматични. Јер, има примера као што су Немачка, Француска, Италија, Велика Британија где имамо државне телевизије које имају велику гледаност и држе часове из новинарства широм света. Нема везе да ли су медији државни или приватни, то не одредјује да ли су добри или лоши, реч је о начину на који раде. Ако раде по највишим стандардима то су одлични медији. РТС овде у Србији има велику гледаност, у Грчкој тога нема.

Мислите на јавни сервис?

Да. Ни приватни медији немају тако велику гледаност као РТС.

Искрено, шта мислите о јавном сервису у Србији?

Рекао бих да јавни сервис мора да настави да ради, јер се у новинарству никада не може достићи рај. Увек морате да наставите да радите да постигнете све боље и боље стандарде.

Шта је са економском кризом и начином на који утиче на медије? Да ли успорава напредовање?

Не. Било да је реч о државним или приватним медијима, економска криза свакако није нешто што помаже. То свуда видимо. Али, чак и државна телевизија мора да се прилагоди. И може да се прилагоди, да ради економичније, и да пронађе начин да има још боље резултате са ограниченим средствима.

Колико политика утиче на медије?

Надам се да ће се међу законима који треба да се усвоје наћи и медијска стратегија. Знате боље од мене, да је та стратегија основ. Закони који треба да се усвоје наредних месеци, мораће да је примене. Ту ће се отворити питања финансирања, власништва, политичког утицаја итд. ОЕБС је већ имао састанак са новим министром културе, имали смо велику дискусију и он је обећао, био је веома отворен, да ће радити са нама и у изради нацрта закона, како би постигли најбољи резултат.

Да вас питам о предрасудама када сте долазили у Србију. Где сте се највисе преварили, у чему сте највише променили мишљење?

Највећа греска је што раније нисам боравио у Србији довољно дуго па да разумем Србе. Створио сам слику у мојој канцеларији у Атини. Иако сам био директор за југоисточну Европу, градио сам визију о Србима из Атине и неколико пута сам посетио Београд. Мислио сам да је реч о тврдоглавим људима који тешко мењају мишљење, мало грубим, али када сам дошао овде, наишао сам на још један аспект, испод или иза ове слике коју сам створио. То су осећајни људи, који могу да постану прави пријатељи. У Србији можете имати праве пријатеље а то на неким другим местима није лако.

Поменули сте канцеларију у Атини. Хоћете ли у њој држати нешто што ће вас подсећати на време које сте провели у Србији?

Знате, нашао сам недавно у антикварници у Београду, веома лепу књигу о манастиру Милешева, близу Пријепоља. За овај манастир сам знао, али слика на књизи, анђео који стоји крај Христове гробнице, ме је привукла. Мислим да је то богатство. Није то само верско већ и кутурно наслеђе, то је духовно наслеђе и историјски документ и споменик, јер на драгоценој иконографији зидова манастира, видите живот византијске Србије, из 13. века. То ћу понети са собом следеће недеље.

А шта ће вам недостајати?

Свакодневни контакт са Србима.

Па то имате и у Атини.

Да.

Ваша екселенцијо, хвала на гостовању у нашој емисији, увек сте добродошли у Београду.

Много вам хвала.