Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.

Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 

Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 

Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.

"Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.

У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.

Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.

Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.

Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.

"Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.

Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.

Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."

Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.

Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.

Просечна старост погинулих била је 25 година.

У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.

Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.