На Соколској планини изолација била у моди и пре коронавируса

У колиби саграђеној 1936. године, Радован и даље чува прадедовско огњиште. Радни дан му почиње у пет ујутру, и како каже, посла има толико да ради често и кад Сунце зађе, а дневно, са својим стадом, обронцима Соколске планине пређе више од десет километара.

„Пољопривреда је пољопривреда, само што сам сâм што је то мало необично за јавност, иначе нормално сви послови се одвијајају као све пољопривреда, овце првенствено, ја сам због оваца овде, радим, имам нешто купине, нешто малине, сено, кромпир, поврће нешто мало“, објашњава Радован Поповић.

Поред Радованове колибе, некада је било још двадесетак, а већ годинама једини је станар и чувар планине. На самоћу се, каже, навикао, а у селу је за пет година био једном. Струју нема, водом се снабдева из планинског извора, а од модерних технологија има соларни панел који му је довољан да накратко покрене транзистор и телевизор. За њега, тврди, више него довољно.

„Кад је лепо време и неко долази, из села људи што имају имање дођу, али то конкретно. Нико не живи овде, а оно је лепо код дођу људи, ево и ви сте дошли па је лепо, а ја поготову лепо је кад је леп дан, највећи проблем је кад су киша, снегови, олује су најпроблематичније да кажем, а иначе да л' се навикне, навикне се јер ако се не привикнеш у цивилизацији мораш да се привикнеш овде“, прича овај самотњак.

На више од девеста метара надморске висине, Радету једино друштво праве домаће животиње и понекад дивље звери. Ипак, каже, живот на овој планини не би мењао ни за један други.