Живот иза врата која вирус није успео да затвори

Коронавирус није успео да затвори баш сва врата. Једна, у подножју Авале, остала су отворена за студенте из 32 државе света. Они који су међу првима стигли, сећају се и дана пре ванредног стања.

"Раније сам ишла у град са пријатељима, у парк да играм фудбал. Сада учим српски, једем у ресторану и читам књиге", наводи Навали Сурен Шелиндри Чирке.

Матео Родригез Петковић наводи да се у Србији добро осећа и да у овом тренутку не жели да се врати у Боливију.

Пре полицијског часа, ко жели, може да изађе до продавнице, али не у већим групима. Групних окупљања нема ни на часовима српског језика који су прилагођени ситуацији па их свако путем интернета, похађа из своје собе. Више од пет особа у једном тренутку борави једино у ресторану.

"Што се тиче самог ресторана, свели смо на минимум број особа које седе за столом. Имамо два оброка директног послужења, а трећи оброк је сува вечера или ланч пакет. Студенти имају ограничено кретање по салама, не могу се скупљати у већем броју. Имају препоруке да не могу излазити сем нужне потребе ван објекта", објашњава Небојша Јушковић, заменик директора студентског одмаралишта "Радојка Лакић".

Те препоруке и правила обележиле су прве месеце боравка девете генерације стипендиста Србије који у оквиру програма "Свет у Србији" бораве у нашој земљи.

Да се ситуација смири и живот врати у редовно стање, у одмаралишту чека око 100 студената из иностранства. Упркос епидемији коронавируса нико од њих није пожелео да оде, већ сви и даље уче српски језик, како би на јесен кренули на жељене факултете.