Како је коронавирус подигао нове границе

Коронавирус није само парализовао глобализацију. Пандемија је показала и до које је мере расцепкана уједињена Европа. И то не само када су границе у питању, него и односи генерација и класа.

Најфасцинантнија спознаја везана уз пандемију коронавируса је до које је мере лако поново подићи границе. Можда стање најбоље описује метафора из виртуелног света – једна за другом, европске државе су подизале свој заштитини зид – "фајервол" (firewall) помоћу клика мишом. Јер туризам је мртав, трговина је престала, берзе деоницама губе трилионе, а глобализација је парализована.

Стотине хиљаде страних радника се вратило кућама у Бугарску, Србију или Румунију. Али тамо су их дочекали помешаних осећања. Са једне стране парола "вратите нашу децу кућама" је већ деценијама дежурна мантра. Свако нека буде тамо где припада! Са друге стране посла за повратнике нема, поготово не у ово време кризе, а и националним благајнама ће болно недостајати дознаке радника из иностранства.

Церемонија добродошлице у домовину подразумева и карантин који прати осећај заточености и немогућности кретања. Осећај који је многима који су одрасли иза "Гвоздене завесе" добро познат.

Одлив мозгова и даље траје

У међувремену је медицинско особље извезено на Запад како би помогло земљама попут Аустрије или Велике Британије. Неки то сматрају скандалозним, поготово сада у време коронавируса, док други кажу да источна Европа ионако није погођена пандемијом до те мере, те да је ово тренутак за показивање солидарности (и ако је могуће, нека медицински радници пошаљу и који евро кућама).

Нове границе између Истока и Запада су изродиле и медицинску димензију. Према једној теорији, постоји могућност да вакцина против туберкулозе, која је била обавезна у социјалистичким државама, сада штити од коронавируса. Управо се раде истраживања о разликама између бивших немачких држава, западне и источне.

Са друге, мало циничније стране, могло би да се каже да је нова зараза цена за боље здравствене системе на Западу, који су омогућили дужи животни век грађана. И у Италији и у Шпанији се бележи не само најдужи животни век, већ и највиша стопа смртности од последица коронавируса.

Парадоксалан пораст популарности

Славе популисти попут Трампа, који своју политику заснивају на антиглобалистичкој идеологији "подизања граница". Други, попут Орбана, користе корона кризу како би учврстили ауторитативну власт.

Међутим, свим политичарима расте популарност, без обзира да ли кризу контролишу добро или не – са једне стране Меркел, али и Трамп или Конте, са друге стране Мун Џае Ин. Сви знамо да у време кризе грађани подржавају вође. Та подршка ће нестати заједно са кризом.

Али, чини се да границе постоје и унутар самих држава. Расистичке предрасуде према грађанима азијатског порекла на Западу, чине се као предигра за нешто што би могло да уследи.

У Бугарској су све гласнији они који траже затварање Рома у њихова насеља, где број заражених расте (што није тачно). Као и увек, расистички дискурс је комбинован са псеудонаучним аргументима. Ако се то у Бугарској са Ромима заиста догоди, за очекивати је да ће тај пример да се понови и у осталим балканским земљама.

У потрази за жртвеним јарцима

Исто тако и бивши министар унутрашњих послова Италије Матео Салвини оптужује усељенике из Африке, иако је опште познато да се пандемија ширила преко туриста и глобалних елита, а не преко сиромашних грађана који су приковани за своје домове.

Назив заразе се тврдоглаво користи од "малог човека" па до Беле куће и имплицира етничко порекло – "кинески вирус" је заслуга наших непријатеља, оних који једу шишмише и са нашом културом немају ништа заједничког.

Међутим, најопасније невидљиве границе су повучене између генерација. Болест болно супротставља младе и старије, као да су ови потоњи једини угрожени заразом. Чује се како је светска привреда угрожена мерама за спас оних који су ионако осуђени на скору смрт. Зар не би било боље све старије затворити на одвојена места, како би остатак створио "имунитет крда"?

Обновити међугенерацијски уговор

Такве одлуке се за сада чине морално неоствариве. Али оне позивају на обнову међугенерацијског уговора. Етичка размишљања стоје пред изазовом бруталних квантитативних података.

Здравствени трошкови за грађане изнад 65 година старости су три пута виши него за све три остале старосне групе. Уз то, старији представљају опасност за пензионе системе, јер све мање млађих замењује оне који одлазе у пензију. Низак наталитет је и заслуга "беби-бум" генерације, што је посебно видљиво на истоку Европе.

Неки чак говоре и о темпираној бомби у износу од 400 трилиона долара, колико ће по неким проценама недостајати широм света 2050. године. Та бомба би могла да уништи привреду каква нам је данас позната.

Класни сукоби на видику

И ту сукоби не престају. Могли бисмо да будемо сведоци растућег класног сукоба између богатих и сиромашних. Напетости између индустријских земаља и земаља у развоју. Између демократских и ауторитарних странака...

Одједном је у Европи граница на претек. Можемо ли да се надамо да ће нестати преко ноћи, исто онако као што су се и појавиле?