Pripremni period odigran je za čistu desetku. Deset pobeda iz isto toliko utakmica nagoveštavali su da će Srbija u Kinu ići veoma motivisana, naoštrena, ali i kao dobro podmazana mašinerija.

Euforija se nastavila i u grupnoj fazi, pošto su žrtve "orlova" bivale samlevene sa prosečno 40.7 poena razlike.

Angola i Filipini bili su doručak, nezgodna Italija užina, a Portoriko dezert reprezentaciji Srbije. Ipak, glavno jelo predstavljalo je problem. Srbija kao da pre svega mentalno, a potom i fizički nije bila spremna na mečeve sa Španijom i Argentinom.

Daleko od toga da bilo koji meč treba namerno izgubiti, ali bi možda poraz u pomenutom pripremnom periodu aktivirao budilnik u glavama košarkaša i stručnog štaba.

Udeo u celom rolerkosteru ovog turnira imala su znatno napornija putovanja naše selekcije u odnosu na protivnike, a kao što je to rekao i selektor Đorđević, nekada spavanje na istom mestu i zajednički doručak mogu biti veoma važni. 

Ono što upada u oči jeste to da projekat Srbije sa dva centra nije zaživeo, a razlog može biti i to što se Srbija sama nije pridržavala tog projekta i zamisli. Često je morala da se prilagođava rivalu, umesto rival njoj, pa smo tako videli reprezentaciju sa četiri centra na klupi, a četvorkom u ulozi centra na parketu.

Dve stvari koje su takođe neizbežne, a tiču se naše selekcije jesu odbrana i nedostatak Miloša Teodosića.

Neverovatno je koliko je lako u svim utakmicama, a pogotovo u porazima pucala prva linija odbrane, što je onda povlačilo niz grešaka, što u defanzivnoj rotaciji, što u zatvaranju, preuzimanju... 

Ne postoji statistika, analitika, sprava ili mašina koja može izmeriti uticaj Miloša Teodosića na organizaciju igre u napadu, ali možda i važnije motivisanost i koncentraciju na terenu. Teodosić je već godinama produžena ruka trenera na terenu, a sjajane partije, kao i odnos sa selektorom Đorđevićem doneo je Milošu ovlašćenje da drži momke budnima tokom meča.

Prečesto smo videli emotivnu odsutnost i ispraženjnost, koja je odražavala loše i u odbrani, ali i u napadu. Upravo je u tim situacijama nedostajao Teodosić da ponovi čuvene rečenice "Šta mi hoćemo" i "Ajmo kući, ako nećemo da igramo" i tako uz poneku psovku, trgne svakog saigrača, ali i člana stručnog štaba.

Igra naše reprezentacije u finišu turnira dosta je zavisila od datog momentuma na terenu i od želje igrača za igrom, što se ne sme dozvoliti. Nezamislivo je i čuti izjave nakon poraza od Argentine da je protivnik želeo pobedu više od naše reprezentacije i tu se osetio nedostatak lidera, ne toliko na terenu, koliko u svlačionici.

"Orlovi" su u "utakmici luzera" kako su taj meč okarakterisali Đorđević i Popovič uspeli da dožive dugo snivani san, da savladaju mislima odlutale Amerikance. 

Turnir je završen mečom sa Češkom. Protivnik je igrao za najbolji plasman u istoriji zemlje, a mi za najgori još od 2006. godine. Bilo kako bilo, trebalo je pronaći motivacije i želje za još jedan rezultatski nevažan meč. Ponovo je to bio problem, srećom samo do poluvremena.

Česi su na veliki odmor otišli sa 50 postignutih poena i devet razlike, ali je potpuno drugačija Srbija izašla na parket u drugom poluvremenu. Zaigrala se znatno bolja odbrana, leteli su "orlovi" po terenu, bili aktivni na skoku, u napadu je lopta išla znatno tečnije, što je stvaralo otvorenije pozicije i lakše poene svakom pojedincu.

Ne bi bila velika razlika da li turnir završili peti ili šesti, ali bila bi velika sramota dozvoliti jednoj Češkoj da pomisli da je na nivou ili iznad nivoa srpske košarke.

Na kraju, Srbija je uspela maksimalno da ublaži gorak ukus u ustima zbog poraza od Argentine. Istorijski trijumf nad Amerikom i dizanje iz pepela protiv Češke popravili su utisak reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu, a verovatno i atmosferu među samim igračima. 

Kritika, ali i uteha ima na pregršt, ko želi da ih nađe. Ovo drugo je svakako to da dve selekcije koje su savladale Srbiju igraju finale Svetskog prvenstva, što govori o njihovim kvalitetima i tome da su bili daleko od mačjeg kašlja i da se radilo samo o krivici Srbije. 

Takođe, bez borbe za medalju ostale su reprezentacije Grčke, Italije, Litvanije i Francuske ili Australije. Da ne pominjemo Ameriku, koja se nalazi u velikom problemu: Šampion NBA lige je tim iz Kanade, MVP je Grk, najbolji centar Srbin, a najbolji defanzivac Francuz.

Srbija Kinu napušta sa znatno lošijim rezultatom od priželjkivanog, ali svaki meč i turnir uvek treba iskoristiti da se nešto nauči. "Orlovi" su na teži način naučili da, da ne treba potceniti nijednog rivala i da se bitke dobijaju na parketu, a ne na papiru. 

Takođe, Srbija je uvidela da podršku navijača ima širom planete, a da ta publika je uprkos nerviranju, uživala u trojkama Bogdanovića, zakucavanjima Milutinova i Lučića, ili dodavanjima Jovića ili Jokića.

Srbija ima 12 momaka koji su u Kini doživeli teške trenutke, ali koji će iz Kine izaći kao veći igrači i ljudi, koji će voditi ovu reprezentaciju do uspeha koje zaslužuje.