Kako se ljuljao fudbalski čamac za školjke: Priča o „Pevaču”, Beari, Borjanu i Milinkoviću Saviću

Samo je pevač nedostajao juče na „El Džanub" stadionu dok su igrali Kamerun i Srbija.

Naime, dok su Katarani bili sirotinja, preživljavali su tako što su roneći na dah tražili biserne školjke. Mnogi od ronilaca ne bi isplovili, mnogi su od preterane soli i sunca delimično ili potpuno gubili vid tako da je obavezan član posade čamaca koji su danima plovili tražeći školjke bio i pevač. On je svojom pesmom bodrio iscrpljene ronioce da izdrže; on je kao nekada bubnjari na galijama, na mnogo slabijim čamcima pokušavao da podigne moral u teškoj borbi stanovnika ovog dela pustinje da prežive.

Čuvena iračko engleska arhitektkinja Zaha Hadid dizajnirala je stadion „Al Džanub" kao stari katarski čamac za lov na bisere. Nalazi se 20 kilometara južno od Dohe i posle Svetskog prvenstva biće dvostruko smanjen jer za lokalni klub Al Vakra biće dovoljan kapacitet i od 20 hiljada gledalaca.

Prvi put na „Stadion juga", kako bi mogao da se prevede „Al Džanub", otišao sam kako bih navijao za Kamerun u utakmici protiv Švajcarske. Bilo je toplo, jedan popodne i očekivao sam da Kamerunci, kao što prave karneval po gradu, to isto urade i na „Al Džanubu". Nije bilo tako. U odnosu na Tunišane i Marokance bili su neuporedivo tiši; jednako bučni kao i ne toliko brojni Švajcarci kojima buka svakako nije nešto sa čim žive.

Utakmica je završena 1:0; kao što je Srbiji pre četiri godine u Rusiji „presudio" Đerdan Šaćiri, Švajcarac rođen na teritoriji Srbije, tako je i sada Kamerunu presudio Embolo, Švajcarac rođen u glavnom gradu Kameruna. Uvek sam se čudio ljudima koji izlaze sa utakmice pet ili deset minuta ranije, ali sam na ovom meču i sam to uradio, ne samo zbog ogromnih gužvi na putu za metro ili taksi već zbog toga što se na terenu videlo da Kamerunci fizički baš i nisu najspremniji i da nemaju nikakve šanse da izjednače. Samo da povedemo do sredine drugog poluvreme i lagano dobijamo, naivno sam razmišljao o sledećem meču koji ću gledati na „Al Džanubu".

Golman iz Kameruna 

Video sam i samo dva igrača koji odudaraju visokom klasom; jedan je sjajni defanzivni vezni Anguisa, drugi je golman Onana. Svako ko gleda ovog trenutka najbolji italijanksi tim Napoli znao je kakva je „osmica" Anguisa, a da Kamerun ima najbolje golmane u Africi to je već tradicija. Sećamo se uostalom kako je u Italiji 1990. branio Tomas N'Kono, verovatno najbolji afrički golman svih vremena.

A otkud baš vrhunski golmani u Kamerunu? Ovo je jedno od mogućih objašnjenja. U ovu nekada nemačku koloniju sredinom sedamdesetih otišao je da trenira reprezentaciju Vladimir Beara.

„Veliki Vladimir" verovatno je najveći golman koga smo ikada imali. Beara je mislio da će da bude selektor Kameruna, a postao je „Majstor", kako su ga tamo zvali. Jer, morao je da svoje fudbalere prvo uči da fudbal ne može da se igra bos ili u japankama, da se jede priborom a ne rukama, kako da se ponašaju u avionu. Sve ih je to Vladimir Beara naučio; dobro, malo ih je uvredio kad je za nagradu odbio da oženi tadašnju mis Kameruna koju mu je velikodušno ponudio ministar sporta ali je formirao tim koji će se prvi put kvalifikovati na jedno Svetsko prvenstvo: u Španiju 1982.

Naposletku je Beara ipak na foru pobegao iz Kameruna i vratio se u Split. „Afrika je prelepa, ali život u njoj za mene je bio pretežak", rekao je.

„Utakmica je bila prelepa, ali gledati je kao navijač Srbije zaista je bilo preteško", mogao bi da glasi komentar utakmice: Srbija-Kamerun odigrane na stadionu u obliku starog katarskog čamca za lov na školjke. 

Puštali su na „čamcu" pre utakmice „Svilen konac", što je veliki napredak u odnosu na košarkaški praški i berlinski „koktel ljubavi", ali ni Pavaroti lično nam ne bi pomogao posle onog suludog slanja lopte u korner Andrije Živkovića (koji je, uzgred odigrao odličnu utakmicu), iz kojeg smo, naravno, dobili gol, ili posle onih silnih promašaja Aleksandra Mitrovića.

Svilen konac, nano

Ne znam kako je bilo Katarcima pre pola veka kada izmoreni, sa ili bez ulova školjki, udahnu vazduh ali znam da su posle one dve neuspele ofsajd zamke na dva gola razlike mnogi Srbi na tribinama ostali bez vazduha. 

Ni Abubakar, „otac malih kamila", kako bi moglo da glasi srpski prevod njegovog imena, verovatno ne bi pokušavao da lobuje velikog Vanju Milinkovića Savića da nije mislio da je uveliko u ofsajdu. Ali srpska odbrana mu je, baš kao i Rišarlisonu pomogla da postigne jedan od najlepših golova na Prvenstvu.

Inače, Vanja Milinković Savić je prvi naš golman koji je u dva meča na Svetskom prvenstvu dobio pet golova ali pored njih i salvu pohvala. Što govori mnogo o njemu ali i o njegovim kolegama iz odbrane.

Pevali su Kamerunci posle tih golova, okretali se i fotkali njihovog najboljeg igrača svih vremena Samjuela Etoa koji je slavio u svečanoj loži, ali imali su i oni trenutaka kad im je bio neophodan pevač koji na čamcu podiže „borbenu gotovost".

Jer, zamislite ekipu koja igra protiv bolje od sebe pa još evropske reprezentacije, igrom slučaja postigne gol i onda primi dva gola u sudijskoj nadoknadi prvog poluvremena.

Ili kad su se u njihovom šesnaestercu Živković, Sergej i Mitrović dodavali ubeđujući jedan drugog da asistencija obraduje dva čoveka a gol samo jednog.

Naposletku, FIFA je ovaj meč proglasila za najbolji na šampionatu a navijači Srbije već odavno ne samo u fudbalu bi radije da žive u nekim dosadnim vremenima. Dosta nam je uzbuđenja na svim poljima. 

Kanadski golman i hrvatski navijači

Kad smo kod tih drugih polja za uzbuđenja se pobrinula jedna navijačka zastava koja je snimljena u našoj svlačionici. „Nema predaje" pisalo je preko mape autonomne pokrajine Srbije po važećem Ustavu Srbije, ali i mišljenju većine članica UN-a (mada ne i Katara, koji je priznao Kosovo). Ipak, bio je to povod ne samo za reakciju Fudbalskog saveza Kosova, koga je FIFA priznala za zvaničnu članicu, već i same Svetske fudbalske asocijacije. Nemaju ovih dana, kada pucaju po njima sa svih strana, prečih stvari nego se FIFA bavi i navijačkom zastavom u srpskoj svlačionici. A umesto „Nema predaje" na ćirilici, „Jedna ljubav", i to na engleskom, mnogo je aktuelnija tema.

Hrvatski navijači, kao ni srpski ovde u Dohi, ne bune se previše zbog zabrane isticanja LGBT obeležja ali nisu propustili priliku da slikama traktora podsete na etničko čišćenje Srba iz Hrvatske, među kojima je bio i tada osmogodišnji dečak Milan Borjan.

Milan Borjan nije golman kvaliteta Vladimira Beare; Beara je uostalom dva puta branio u četvrtfinalu Svetskog prvenstva, Borjanu je ovo prvi i verovatno poslednji Mundijal, ali ono što ih spaja je to što su rođeni u prečniku od 50 kilometara; što su obojica vrhunac karijere imali u Crvenoj zvezdi i što su obojica nakon rata u Hrvatskoj imali problema zbog svoje nacionalne pripadnosti.

Ali spaja ih još nešto: Afrika. Beara je, dakle utemeljio fudbal u Kamerunu a Borjan zamalo da završi u Zimbabveu. Naime, porodica Borjan posle izgona iz Hrvatske aplicirala je za izbeglički status u mnogim zemljama od Amerike do Australije ali dobila je samo dva potvrdna odgovora. Iz Zimbabvea i iz Kanade. Borjanov otac izabrao je Kanadu; sledeći domaćin Mundijala je dobio golmana za reprezentaciju a Zimbabve je ostao uskraćen da posle čuvenog Brusa Grobelara može da se podiči još jednim vrhunskim golmanom.

Nadamo se samo da sadašnji golman Kameruna Onana neće praviti čuda protiv Brazila kao nekada N'Kono protiv Argentine i da će o rivalu Portugala u osmini finala Svetskog prvenstva odlučiti utakmica: Srbija-Švajcarska.

Švajcarska je i u fudbalu baš kao i drugim stvarima: odlično organizovana, uigrana, bez uzbuđenja i nepredvidivih poteza koja su svojstvena zemljama kao što je Srbija. Srbija je do sada igrala i na najboljem i na najposećenijem meču na Svetskom prvenstvu. Vreme je da odigra mirno, kontra svog mentaliteta. I da konačno pobedi.