Hrvatski je fudbal voćka čudnovata...

Skromno i bez velike pompe hrvatski fudbaleri su otišli u Katar, da brane finale ostvareno pre četiri godine u Rusiji. Iako je Hrvatska tada ostvarila veliki uspeh, malo ko je "kockaste" stavljao među glavne, pa čak ni u drugi red favorita za visok plasman na jesenjem Mundijalu u Aziji.

Takva situacija je sasvim odgovarala ekipi Zlatka Dalića - bez pritiska, daleko od očiju javnosti, na miru je mogla da se priprema za ono što najbolje radi, a to je da igra na rezultat.

Prosto neverovatno zvuči činjenica da su Hrvati do polufinala Mundijala došli sa samo jednom ostvarenom pobedom u pet odigranih mečeva na takmičenju.

Jedino je Kanada poklekla pred naletima "vatrenih", Borjan je savladan četiri puta, dok su u grupnoj fazi takmičenja utakmice sa Marokom i Belgijom završene bez golova.

Usledio je duel sa Japanom, koji je posle 90, a onda i 120 minuta igre završen nerešenim rezultatom, a u penal seriji junak Hrvatske bio je Dominik Livaković, koji je odbranio tri udarca "samuraja" sa 11 metara.

Slična situacija je viđena i u četvrtfinalu sa Brazilom - "karioke" su napadale, Livaković odlično branio (prvi igrač na ovom Mundijalu koji je upisao deset odbrana na jednoj utakmici), da bi u produžetku navijači prošli kroz rolerkoster emocija.

Brazil je poveo u finišu prvog produžetka, Hrvatska izjednačila samo nekoliko minuta pre isteka 120. minuta, zahvaljujući akciji Dinamovog tandema Oršić-Petković.

Penali su još jednom odlučivali sudbinu Hrvatske i ponovo su "kockasti" bili smireniji, zreliji, precizniji od protivnika, još jednom su na golu imali sjajnog Livakovića, koji je odbranom udarca Rodriga već u prvoj seriji ulio svojoj ekipi dodatnu energiju i samopouzdanje.

A to samopouzdanje nimalo nije bez osnova.

Uspesi Hrvatske nisu sticaj okolnosti - nisu slučajno "kockasti" stigli do finala pre četiri godine, a ni do polufinala ove.

Rusija je bila svedok jednog od većih iznenađenja u istoriji svetskih prvenstava. Posle tri pobede u grupi (jedna od njih protiv Argentine, narednog protivnika u polufinalu Mundijala u Kataru), usledile su utakmice za koje se sada već može reći "u hrvatskom stilu".

Danci su savladani posle izvođenja penala, na isti način eliminisana je i Rusija, domaćin turnira, da bi u polufinalu Engleska bila bačena na leđa posle produžetaka.

Sličan trend Hrvati su nastavili i u Kataru, a njihove pobede u neizvesnim mečevima nikako nisu posledica slučajnosti i sportske sreće, već rezultat napornog rada, uigranosti ekipe i samopouzdanja građenog na leđima Marija Mandžukića, Ivana Rakitića i Luke Modrića.

Prva dvojica završila su reprezentativnu karijeru, ali u ekipi "kockastih" je još uvek fudbaler Reala i najbolji hrvatski igrač svih vremena (što nimalo nije lako u konkurenciji Prosinečkog, Bobana, Šukera...).

Modrić je već ponosni nosilac Zlatne lopte, što dodatno dobija na značaju kada se zna da je to učinio u zlatnoj eri Mesija i Ronalda, a hrvatsku reprezentaciju predvodi sa kapitenskom trakom na ruci najbolje što može - igrački, psihološki, ljudski...

Dovoljno je videti kakvo poštovanje mu ukazuju protivnici na terenu pa da se shvati kolika je fudbalska veličina Luka Modrić.

Bez potcenjivanja kvaliteta ostalih igrača "vatrenih", Luka je za Hrvatsku ono što je Mesi za Argentinu, što je Ronaldo (bio) za Portugaliju, ili što je veliki Zinedin Zidan bio za Francusku krajem prošlog i početkom ovog milenijuma.

Luki se bliži kraj karijere, ali on za to ne mari. Kao i Hrvatska, vezista Reala došao je na Mundijal u senci velikih zvezda, svojih kolega ispisnika Mesija i Ronalda, koji nesumnjivo igraju svoj poslednji Mundijal u karijeri.

Verovatno je ovo poslednje Svetsko prvenstvo na kojem ćemo gledati i Modrića, a utisak je da kapiten Hrvatske dobija neuporedivo manje pažnje nego što je slučaj sa njegovim kolegama, nesumnjivo manje nego što Luka zaista zaslužuje.

Modrić i Hrvatska tako dele istu sudbinu - nekako su uvek u drugom planu, koje god takmičenje da igraju, a voljni momenat, kvalitet i, na kraju krajeva rezultat, svetska javnost ne priznaje koliko je to potrebno.

Modrić će i pored svega nastaviti svojim putem, nastaviti da radi ono u čemu je najbolji, jer drugačije ne ume. I nastaviće da na svojim plećima nosi hrvatski nacionalni tim, čiji uspesi ni za koga više ne bi smeli da budu iznenađenje.