Profesor dr Duško Ilić: Šta su jeli naši fudbaleri

Da li smo mogli više? Nesumnjivo. Da li smo mogli da ispunimo očekivanja nacije? Ni najmanje. Koga okriviti? Svakoga, po malo.

Ovako ukratko, na jedan možda i kolokvijalan način, možemo sumirati naš učinak u Kataru.

Ako, s druge strane, želimo da proniknemo dublje i temeljnije u razloge neuspeha naše reprezentacije, moramo poći od činjenice da ne postoji jedan, jedinstveni krivac na kojeg bismo mogli "svaliti" ovakav učinak.

Podbacili su svi - od navijača (da, i mi kod kuće smo grešili), preko stručnog štaba pa nadalje do samih igrača i njihove neposredne okoline.

Ipak, pođimo redom.

Važno je da u razmatranje uzmemo istorijski kontekst fudbala, pre svega šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, ali i ranih devedesetih godina 20. veka, kada smo ipak (i ovo kažem bez trunke jugonostalgije) bili na jednom sasvim drugom nivou.

Setimo se samo Momčila Vukotića koji je bio ključni pokretač "valjka" zvanog Partizan, zatim sa druge strane čuvenog Pižona, ali i Roberta Prosinečkog - igrači kojima je zajedničko to da su svojim načinom igre prosto terali sve svoje saigrače na kretne činove koji su predstavljali veliku opasnost za protivnike.

Zar je moguće da smo ponovo došli u poziciju da bez jednog Nikice Klinčarskog na spoljnim pozicijama bekova, fantastično pokretljivog Vahida Halilhodžića ili Blaža Sliškovića nismo u poziciji da damo gol?

Zašto je izostala fizička sprema

Koliko je samo neverovatnih uzora koji mogu poslužiti današnjim igračima svom oblikovanju.

Svojim načinom igre, oni su predstavljali jedan nadograđujući faktor - tokom svakog sekunda, svake utakmice. Tada se fudbal, u mnogo većoj meri igrao na tzv. "mali fudbal", na povratne lopte.

Ipak, takav način igre zahteva najvišu moguću spremnost, koja je u slučaju naše reprezentacije izostala. Da su momci bili spremni u potpunosti, pokazali bi svoje umeće u potpunosti.

Kako ipak verujem da nisu bili potpuno spremni, logično sledi i da je njihovo umeće daleko veće od onoga koje smo imali prilike da vidimo u Kataru. Najbolji primeri takve igre bili su igrači poput Zbignjeva Bonjeka - igrači koji su svojim umećem pomerali granice. Igrači kod kojih su se talenat i znanje spajali u jedno.

Danas takva pojava, nažalost, izostaje. Ponekada mi se učini kao da nikada nismo imali fantastične sportske radnike i trenere poput Pavkovića i Prekazija (a živi su, hvala Bogu, obojica) koji su igrače nekada učili kako da sa velike daljine šutnu loptu - da budu klasični šuteri.

Do čega se došlo?

Do toga da prosto nemamo igrače poput (nekada čak i "divljeg") Runija; nemamo trkača poput Tijerija Anrija ili igrača poput Piresa koji je obeležio Arsenal najlepšom igrom. Privatne razmirice i pokušaje estradizacije reprezentacije ne želim ni da komentarišem. Takvih pojava se gnušam.

Lojalnost reprezentaciji ne sme da varira prema rezultatima jedne utakmice ili jednog takmičenja, pa makar i Svetskog prvenstva. Reprezentacija kao takva je stvar poštovanja i nacionalnog ponosa (kakav god rezultat bio), i ne smemo sebi dozvoliti da podlegnemo nasrtajima na privatne živote igrača. Oni baš to treba i da ostanu - privatni.

Igrači, pojedinačno, vrline i mane

Želim da se osvrnem i na pojedince. Filip Kostić je neprirodno brz i nesumnjivo je jedan od naših najkvalitetnijih igrača, čak bih rekao i jedan od najboljih igrača sveta na svojoj poziciji, ali ipak u Kataru nije posedovao telesne osobine za ekstremno brze i nagle pokrete, naročito kada na to dodamo potpuno pogrešan, akutni i rehabilitacioni trenažni proces. Njegova telesna struktura se jako brzo puni i zahteva preko potrebno, obimno lediranje i filigranski precizno prilagođavanje regeneracije tkiva i ishrane.

Dušan Tadić, kao naš možda i najkreativniji igrač, je sve vreme prema mom skromnom mišljenju, igrao u "drugoj brzini".

Andrija Živković je na svojoj poziciji imao zapažene momente, ali ukupno posmatrano - na tome je sve i ostalo.

Svi igrači su imali svoje momente, ali nisu funkcionisali kao ekipa i nisu pokazali kontinuitet kvaliteta igre.

Ovo je tipičan primer kako je zakazao mehanizam srodnog grupisanja tri igrača u zoni. Umesto da budu poput jednog sazvežđa, naši momci su bili misaono i fizički udaljeni poput dve galaksije.

Zanemaruje se aspekt zdravlja igrača. Pojedini igrači reprezentacije su dugo nosili povrede, ili posledice povreda, bez da su one adekvatno i dugotrajno sanirane, čineći ih time neupotrebljivim za reprezentaciju.

Svaki igrač poseduje svoje individualne kvalitete i isključivo kroz individualan pristup svakome od njih, a uzimajući u obzir baš te kvalitete, možemo postići da kao tim, kao ekipa - postignu rezultat.

Pritisak nerealnih očekivanja

Kao javnost smo takođe, na izvestan način, doprineli neuspehu, i to baš iz najboljih namera.

U danima i nedeljama pred početak mundijala, često smo viđali naslove sa basnoslovnim predikcijama o plasmanu reprezentacije.

Polufinale je tada delovalo "na dohvat ruke", a bilo je onih kojima ni finale nije delovalo nezamsilivo.

Staviti momke pod takav pritisak, pred tolika očekivanja nacije, bilo je u najmanju ruku nekorektno. Ne želim da kažem da takav uspeh jednom nećemo postići, ali je Katar nažalost pokazao da često umemo da precenimo sami sebe.

Opet ponavljam - nažalost.

Prosto, ne sme se desiti da pobedimo Bahrein sa tolikom razlikom, a posle dođemo u situaciju da nemamo snage za mnogo ozbiljnijeg protivnika kakav je Brazil.

Takođe je važno da se zapitamo ko se i na kakav način bavi psihološkom pripremom naših igrača. Ko to vodi računa o energizaciji naših igrača i stvaranju mehanizama za realizaciju energetskih njihovih energetskih potencijala?

Iz mog ugla, deluje da se time niko na ozbiljan način nije ni bavio. Ipak, sa nešto vedrije strane, videlo se posle Stojkovićevog dolaska na mesto selektora, a naročito tokom kvalifikacija, da postoje snaga, volja i želja - dodao bih, uz modifikaciju izvesnih parametara i mogućnost za sjajne rezultate.

Ipak, mogućnosti su jedno, a realnost na terenu nešto sasvim drugo. Igrati kvalifikacije za mundijal ne može se porediti sa (psihičkim) pritiskom i (fizičkim) intenzitetom takmičarskog turnira poput Svetskog prvenstva. Odbrana je u svim utakmicama bila potpuno nemobilna i nije bilo mogućnosti da momci pariraju protivnicima.

Kondicija uslovljava taktiku

Razvoj napada iz zadnje linije tekao je relativno sporo u odnosu na postavku odbrane protivnika, koja je u većini slučajeva uvek stajala iza lopte stvarajući gustu formaciju koju smo pokušavali da probijemo preko bokova. Vrlo predvidiva situacija koju su protivnici u velikom broju slučajeva neutralisali.

Jednostavnije rečeno, nekoliko puta smo bljesnuli, plasirali se "na žilet" i zatim ponovo pokazali da naša selekcija nije vrhunski "utegnuta" organizacija sa jasnom sistematizacijom, već da smo skup (ne i ekipa) individualnog talenta i velike želje. Takav skup, ozbiljniji rezultat od ovoga iz Katara, ne može ostvariti.

Igrajući bez pravih, odbrambenih bočnih igrača, protivniku je ostavljan otvoren prostor da u "jedan-na-jedan duelima" sa našim centralnim odbrambenim igračima iste nadigraju, a između ostalog zbog njihove visine koja rezultuje manjom pokretnošću baš u takvim situacijama koje su prirodno, opasne po naš gol. Takođe, primetan je i nedostatak udaraca iz zone šuta u okvir gola, čime smo imali mali broj golova van 16 metara.

Već sam spominjao da je jedan od ključnih razloga za sve ove nedostake neadkevatna ishrana igrača. Ona, isto kao i drugi vidovi priprema, mora biti prilagođena njihovim individualnim karakteristikama, kao i kretnim činovima koje izvode u okviru svojih pozicija, kako se ne bi ponovile greške usled kojih našim igračima pada učinak u drugom poluvremenu, kada su potrošili elementarno aktivne šećere i (većinom) ušli u nešto šta zovemo "lokalni pad".

Sasvim je jasno da je takav pristup ishrani igrača izostao.

Isto tako, imamo čitav niz igrača koji ne poseduju elementarno tehničko obrazovanje kada je u pitanju trčanje.

Talenat protiv organizacije

Ključ uspeha je u visokoj frekventnosti kretanja tokom cele utakmice. Važno je da u narednim nastupima postignemo takve uslove pripreme, da se svaki igrač pojedinačno tretira i priprema u skladu sa svojim specifičnostima, sposobnostima, pozicijom, ali i ulogom u timu.

Mehanizam regenerisanja igrača je takođe od neizmernog značaja i važno je da iznađemo i iskoristimo sve preventivne i zaštitne metode kako bi igrači zadržali maksimum svežine.

Uzmimo za primer utakmicu sa Kamerunom - kako je moglo da se dogodi da propustimo takvo i toliko vođstvo? Da li je to bio baš pomenuti pritisak javnosti na momke, zbog kojeg su podlegli (kontraproduktivnoj) želji za još ubedljivijom prednošću, ili je ipak greška bila u stručnom štabu?

Ukoliko se pak utvrdi da je ovo drugo u pitanju, važno je da spoznamo da li su zakazale psihološke ili kondicione pripreme igrača.

Uočljivo je takođe da je učinak naše selekcije drastično opadao posle 60. minuta igre - linearno u svim utakmicama. Prostije rečeno, hteli smo da pobedimo Brazil na isti način na koji oni igraju već 100 godina, a to jednostavno nije moguće. U takvoj utakmici, samo su kontranapad i prekidi mogli dati dobar rezultat, ali igrači u sistemu igre nisu bili dobro raspoređeni.

Utakmica sa Švajcarskom može nam poslužiti kao savršena ilustracija našeg učinka: naši momci su dali dva gola koji su ogledalo velike količine talenta, dok je selekcija Švajcarske svoja 3 gola dala kroz sjajno organizovane i vrhunski izvedene napade. Bila je to dakle utakmica talenta protiv organizacije, u kojoj je organizacija odnela zasluženu pobedu.

Na kraju, ostaje pitanje da li je naše učešće na mundijalu u potpunosti neuspešno?

Jeste, ali samo ukoliko se iz nastupa u Kataru ne izvuku pravi zaključci, ako se ne identifikuju sve greške i ukoliko se njima ne pozabavimo sistematski, organizovano, dosledno i ukoliko se konačno ne oslonimo na kombinaciju nauke i neprocenjivog iskustva velikana našeg fudbala.

Učinak na kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo će ubrzo dati sud o tome.

Autor teksta je redovni profesor Univerziteta u Beogradu, višestruki član nacionalnih i olimpijskih stručnih štabova u nekoliko sportskih disciplina, privrednik i član Izvršnog odbora Olimpijskog komiteta Srbije.