Ako optimista vidi polupunu, a pesimista polupraznu čašu, onda revnosni statističar vidi punu mrežu fudbalske reprezentacije koja se vraća iz Katara posle grupne faze. U tom „ribarenju" samo nas je Kostarika nadmašila, čak se i Iran izvukao iako je na prvoj utakmici primio šest komada, samo gol manje od Kostarikanaca protiv Španije.

Kažemo da je analiza bolja posle prospavane noći, e pa ova je onda dvostruko bolja jer smo u međuvremenu spavali dvaput.

Razočarani smo, nezadovoljni, mislimo da smo morali više, bolje, ima nas koji smo cinični, zajedljivi, a poneko se i raduje. Takoreći, uobičajeno. Kao u Južnoj Africi pre dvanaest i Rusiji pre četiri godine.

Ali, šta nam govore činjenice?

Ispadanje u grupi je loš rezultat

Da biramo u kom „šeširu" bismo da se nađemo kod sledećeg izvlačenja da li bismo radije bili sa Nemačkom, Belgijom, Danskom i Urugvajom ili sa Japanom, Južnom Korejom, SAD, Australijom i Marokom? Prvi dele našu sudbinu, drugi su otišli korak dalje, ali jasno je u kom društvu želimo da budemo.

Ovo prvenstvo pokazalo je da svi igraju dobar fudbal, nema izrazitih favorita, „slabih" grupa, prestiž mora da se dokaže na terenu. Ni Nemci ne mogu da kažu da su ispali jer se nisu trudili ili su nekoga potcenili (Japan).

Drugi su bili bolji ili su imali malo više sreće, ali to je lepota fudbala. Mogu da pobede i autsajderi, s tim što ih na ovom prvenstvu stvarno nije bilo, ako ne računamo domaćina.

Takođe, ne stoji ni argument da je rezultat posledica lošeg rada u fudbalu i slabe domaće lige, ispale su ili se nisu ni kvalifikovale (Italija) reprezentacije zemalja kod kojih je sve suprotno.

Među tri najgore smo ekipe na prvenstvu

Ovaj mit uglavnom se izvlači iz statistike, gledajući broj osvojenih bodova i primljenih golova.

Tačno je, opet, da je samo Kostarika primila više (11) od toga sedam na prvoj utakmici. Mi smo primili osam, više i od Katara i Kanade, jedinih ekipa bez bodova na prvenstvu.

Međutim, i pre prvenstva smo znali da nam je odbrana daleko najslabiji deo tima, a da imamo moćan napad. I to smo potvrdili.

Napadači su postigli najviše golova u grupi, efikasniji od Srbije su samo Engleska, Francuska, Španija i Nemačka, još pet timova je dalo po pet golova, po efikasnosti smo u prvoj trećini na prvenstvu. Pritom su golove davali oni od kojih se to očekivalo, Mitrović (2) i Vlahović.

Nema iznenađenja ni u tom segmentu, ali ima upozorenja da dok se to sa odbranom ne ispravi ne treba biti preterano ambiciozan. 

Još jedan interesantan podatak kada su „najgori đaci" u pitanju je da su i Srbija i Kostarika u jednom trenutku u trećoj utakmici imale rezultat koji ih je vodio dalje, teoretski do titule svetskog prvaka.

Što potvrđuje tezu da je ovo bilo verovatno najujednačenije svetsko prvenstvo od 1930. godine i da biti među najgorima nije garancija nekvaliteta. Da smo izjednačili protiv Švajcarske, možda bi iz naše grupe prošao Kamerun (ako je primaran broj datih golova), a to je bilo samo pitanje jednog gola u poslednjim minutima.

Slabo smo pripremljeni, igrači su bez snage

Da se igralo samo jedno poluvreme, prošli bismo dalje, govore cinici na društvenim mrežama ukazujući da igrači nisu imali snage za više od 60 minuta utakmice.

Ovo prvenstvo igra se usred sezone kada bi svi trebalo da budu u top formi i to je odgovornost klubova za koje igraju, a ne reprezentacije. U klubovima taj problem sa kondicijom nije primećen. 

Ono što jeste pitanje za stručni štab je da li je taktika postavljena tako da se igrači prebrzo „potroše" igrajući u visokom ritmu i po celom terenu.

Što nas vodi ka sledećem „mitu".

Nemamo tim (igrače) za sve pozicije

Kao što je ranije rečeno, Srbija kuburi sa odbranom, nema bekove u pravom smislu te reči (oko toga se slaže većina analitičara, autor samo citira), ali ima dobar srednji red i fantastičan napad. I to je, rekosmo, dokazano i na ovom takmičenju. Većina golova je primljena zbog grešaka odbrane koje su se mogle izbeći, tačnije rečeno morale su se izbeći.

Nasuprot tome su golovi protiv Švajcarske koji su majstorstvo napadača i nema mnogo igrača na prvenstvu koji su za tako nešto sposobni, a bilo je dosta pokušaja.

Dobra vest je da su, osim kapitena Tadića, svi igrači u godinama da mogu da iznesu još jedan ciklus od četiri godine, a dobro je i to što se naše prednosti i mane ponašaju predvidljivo.

Popravimo li odbranu, imamo pravo na veće ambicije. U suprotnom, ovo nam je mera. Sem ako nas „pogleda Fortuna" tu i tamo ili nam VAR pripomogne, kao što nikada nije.

Treba nam bolji selektor

Moguće. Možda zato nismo sačuvali prednost nad Kamerunom i Švajcarskom, možda bi neko drugi to bolje uradio. Pod uslovom da je taj drugi uopšte doveo ekipu u poziciju da brani prednost.

Dragan Stojković, statistički, ima veoma dobre rezultate. Od kako je preuzeo reprezentaciju u martu 2021. na 23 utakmice pobedio je na 13 uz pet nerešenih i izgubljenih, nažalost na ovom turniru je najviše pokvario statistiku.

Takođe, kvalifikacije za SP i takmičenje u Ligi nacija završio je kao prvi u grupi.

Možda je kontinuitet (pored odbrane) ono što nam nedostaje da napravimo korak dalje na velikim takmičenjima.

Ako je bilo primedbi na taktiku i strategiju tokom utakmica, gotovo da ih nije bilo na račun selekcije. Igrali su najbolji koje imamo u ovom trenutku, ne spominje se da su neki izostali zbog povreda ili pizme selektora, čega je ranije bivalo.

Možda nemamo igrače za sve pozicije, kao i u košarci, što otvara pitanje da li se to može rešavati kao u košarci, naturalizovanjem stranaca. Kako to rade Švajcarci u fudbalu, pa se mora reći da igramo protiv Švajcarske, a ne protiv Švajcaraca. Ovako su za nas već drugi put neprelazna prepreka, ni bod da im otmemo.

Rezultat ne bi izostao, ali bi možda izostala ona fantastična scena pre utakmice kada se cela reprezentacija i stručni štab, uključujući i kondicionog trenera, nadvikuje pevajući himnu.

Više od igre, manje od rezultata

Mnoge od nas je od tri gola Švajcarske najviše zaboleo prvi iz potpuno nefudbalskih razloga. Kada te razloge prevaziđemo i mi i igrači i selektor, sigurno pobeđujemo.