Саитама Супер Арена, Јапан, 1. септембар 2006. године. Михалис Какјусис погађа два слободна бацања на 16 секунди пре краја полуфиналног меча Светског првенства и доноси Грчкој недостижних шест поена разлике против селекције САД.

Неверица у погледу Мајка Кжижевског. Док Грци прослављају велики тријумф на центру игралишта, Кармело Ентони их мирно посматра, Леброн Џејмс невољно потписује аутограме, док Двајт Хауард одаје утисак човека којем ништа у животу није битно.

Био је то последњи пораз америчке кошаркашке репрезентације на великим такмичењима. Од тада, Амери су одиграли пет турнира, три пута на Олимпијским играма, два пута на светским првенствима, са истим исходом – освојеном златном медаљом.

Овога лета, 13 година после пораза од Грчке, Американци поново долазе на азијски континент, са намером да наставе низ освајања златних одличја. Екипу предводи један од најцењенијих НБА тренера Грег Попович, који је уз много муке саставио екипу која важи за првог фаворита у Кини.

Добро је познато да за Американце светска првенства нису у рангу са Олимпијским играма и да су на Мундобаскете неретко слали нешто слабије екипе. Међутим, од 90-их година прошлог века, НБА професионалци играју готово на сваком великом турниру, па ће тако бити и овог лета.

Међу путницима на Мундобаскет нема највећих звезда НБА лиге попут Леброна Џејмса, Расела Вестбрука, Џејмса Хардена, Стефа Карија, Кевина Дурента... Многи кандидати за национални тим одустали су током лета од наступа у Кини, а у каквој атмосфери очекују Светски шампионат најбоље сведоче речи Си Џеја Маколума. Бек Портланда један је од првих који се захвалио селектору на позиву.

"Мислим да играчи то виде овако: Зашто бих ишао и потенцијално био део губитничке екипе. Или расподела минутаже. Што више играча не игра, ваша минутажа се повећава. Онда се то одражава на припреме за наредну сезону. Не желим да трчкарам по Аустралији и Кини, када могу стратешки да испланирам припреме", рекао је Маколум.

Богата историја најтрофејније кошаркашке нације

Америчка кошаркашка репрезентација има медаље са свих 18 Олимпијских игара на којима је учествовала, а чак 15 пута освајала је најсјајније одличје. На светским шампионатима освојено је 12 медаља - пет златних, три сребрне и четири бронзане.

Традиционално, Американци су кроз историју на велика првенства редовно слали аматерске кошаркаше, често са универзитета. То је доносило резултате до 80-их година прошлог века, када су СССР и Југославија почеле озбиљно да угрожавају доминацију САД.

Стога су Американци 1989. године дозволили НБА професионалцима наступе за кошаркашки национални тим, а први покушај, назван "Дрим тим", тријумфално се вратио са ОИ у Барселони, где су противнике просечно "тукли" са 40 разлике.

Таква доминација свидела се челним људима америчке кошарке, па су и на наредним такмичењима (изузев Светског првенства у Грчкој 1998. године, због локаута) играли најбољи НБА кошаркаши.

Од Тима снова до кошмара

Ипак, ни то није било довољно да се задржи примат. Уследио је један од најтежих периода у историји америчког националног тима, почевши од срамоте коју су НБА професионалци доживели "у свом дворишту", у Индијанаполису 2002. године.

Порази од Аргентине, Југославије и Шпаније оставили су екипу без медаље, а екипа Светислава Пешића постала је први тим који је елиминисао селекцију састављену од НБА играча у нокаут фази неког шампионата (чувено четвртфинале у Индијанаполису).

Мучење је настављено у Атини, на Олимпијским играма две године касније, када су Амери прво поражени од Порторика, а онда и од Литваније, да би коначан ударац задала Аргентина у полуфиналу такмичења.

Шамар од Грчке на Светском првенству у Јапану био је последња опомена за Американце, који су се од тада "уозбиљили" и од Пекинга 2008. године на сваком шампионату на којем су учествовали освајали златне медаље, притом нису доживели нити један пораз. Амери очекују да се низ настави и овог лета у Кини.

Грег Попович прва звезда екипе

Добар тренер некада вреди више него цела екипа, а Американци су одлучили да ништа не препуштају случају. Грег Попович, један од најцењенијих НБА тренера, преузео је командну палицу од Мајка Кжижевског, човека који је три пута узастопно освајао злато на ОИ (Пекинг, Лондон, Рио де Жанеиро).

Попович је са Сан Антониом освојио пет НБА шампиоских прстенова, али оно што би могло да забрине остатак света, па и селектора "Орлова" Сашу Ђорђевића, је начин на који "коуч Поп" доживљава и пре свега разуме европску кошарку.

Поповичу ће у Кини помогати Стив Кер, Лојд Пирс и Џеј Рајт, све озбиљна тренерска имена, па се чини да главна снага Американаца лежи управо у стручном штабу, који ће имати нимало лак задатак да настави победоносну серију претходника.

Што се тиче играча, чини се да су Американци најбоље покривени на позицији бекова. Кемба Вокер и Донован Мичел (Лаури одустао због повреде у последњи час) су међу најбољим плејмејкерима у лиги, док су своје место у екипи нашли и нешто млађи шутери Џејсон Тејтум и Џо Харис (Кузма отпао у последњем тренутку због повреде зглоба).

Уколико имају мана, оне ће највидљивије бити на центарским позицијама. Брук Лопез, Мејсон Пламли и Мајлс Тарнер су добри играчи, али осим изражене физичке снаге, нису имена која противничким центрима уливају страх.

Тешко је говорити о тактици америчке екипе, пошто нико од играча који ће играти у Кини није био у репрезентацији на претходним шампионатима (осим Пламлија на СП 2014. године и Барнса на ОИ у Рију). Оно што је јасно да јој је главни адут физичка снага и атлетске способности, уз несумњив кошаркашки таленат који поседују. 

Ипак, општи утисак је да Американци у Кини неће бити непобедиви. Без обзира на то, амерички тим треба избећи у нокаут фази такмичења, а иако у Кину стижу са знатно подмлађеном, односно реновираном екипом – САД су изразити фаворит за освајање златне медаље на Мундобаскету.

Америка ће у првој фази такмичења играти у Групи Е, заједно са селекцијама Чешке, Турске и Јапана.

На списку се налазе: Харисон Барнс (Сакраменто), Џејлен Браун (Бостон), Џо Харис (Бруклин), Брук Лопес (Милвоки), Крис Мидлтон (Милвоки), Донован Мичел (Јута), Мејсон Пламли (Денвер), Маркус Смарт (Бостон), Џејсон Тејтум (Бостон), Мајлс Тарнер (Индијана), Кемба Вокер (Бостон) и Дерик Вајт (Сан Антонио).