Највише волим лета у којима игра наша сениорска кошаркашка репрезентација. И из пословног и из приватног угла. Све креће са објављивањем ширег, па скраћеног списка.

Наравно, увек ту буде простора за полемику на WhatsApp групама, у кафићу, у градском превозу, на Twitter-у: Зашто је овај играч позван а онај прецртан? И ко би заправо требало да буде међу 12?

Искрено, мрзим ону флоскулу која се везује пре свега за фудбалску репрезентацију а која каже да "Србија има селектора тачно онолико колико и становника". Верујем да се ни 10% од седам и кусур милиона Срба заправо бави Салетовим списком, али исто тако верујем и осећам - hype односно еуфорија око СП у кошарци је далеко већа и искренија него када је у питању фудбал. Просто, ми нисмо "земља фудбала" већ "земља кошарке" (добро, додао бих ту и ватерполисте и Новака Ђоковића).

Онда дође окупљање, сви униформисани у мајицама са грбом Србије. Гушт. Насмејани, али и озбиљни. Знају шта их чека, кога представљају, у какву битку иду и какву светињу бране.

Уз дужно поштовање Европским првенствима, ипак су Светска првенства и Олимпијске игре другачије, јер тамо можемо да играмо са Американцима. А то нам је увек јако важно. Тако је већ годинама, деценијама.

Оно што волим код нашег народа је то што увек желимо да се меримо највећима и најбољима. И не само да се меримо, него и да их победимо, ма колико јачи били. Ту одлику најбоље међу спортским делом нашег народа "испоручују" кошаркаши.

А у кошарци је највиши могући циљ победити Амере. Тако је то било и средином прошлог века, када су га успоставили "оци кошарке" Небојша Поповић, професор Аца Николић, Ранко Жеравица и остали великани, а који су први пут остварили на СП у Љубљани пре 49 година. И то нам је од њих остало у аманет.

Касније, тај подвиг понављан је у још неколико наврата, а последњи пут догодило се то на њиховом терену, у Индијанаполису 2002. Да ли је дошло време за нову велику победу? Желим да верујем да јесте.

Ту жељу и веру осим много ирационалних ствари, поткрекпљују и оне рационалне. Ту наравно мислим на списак "дрим-тима", који је сваког дана све краћи и краћи, али који не скраћује селектор Попович већ сами играчи, тј. НБА звезде, које редом отказују своје учешће из разноразних разлога.

Кренуло је са Ентонијем Дејвисом, настављено са Џејмсом Харденом, надовезали су се шутери Си-Џеј Мекалум и Ерик Гордон, да би се на исти потез у последња два-три дана одлучили и Бредли Бил, Тобајас Херис, Зајон Вилијамсон и на послетку Демијан Лилард и Кевин Лав.

Реално гледајући имена оних који су остали на списку америчке репрезентације, али и спискове осталих тимова, упадљиво је једно - Србија уз Грчку и Јаниса има вероватно најбољег играча који ће у Кини играти, суперстар калибра Николу Јокића.

И зашто онда не би тим који има има најбољег центра НБА лиге победио силно ослабљеног фаворита?

И ту долазимо до реченице која ми се дубоко урезала у главу. А која је дело селектора Ђорђевића и коју је он неколико пута понављао. Последњи пут јавно могли смо да је чујемо прошле седмице у епизоди телевизијског серијала „У сусрет СП", колеге Шаренца.

За оне који можда не знају она гласи:

"Нека екипа ће једног дана поново победити Америку. Зашто то не би била репрезентација Србије?"

Током Ђорђевићевог селекторског мандата који траје ево већ пуних пет година, три пута смо играли против тима Сједињених Држава. Два пута у финалима (СП 2014. и ОИ 2016. године) и оба пута убедљиво губили (129:92 и 96:66). Најближи жељеном скалпу били смо управо у Рију, у мечу групне фазе, када је Богдан Богдановић, један од лидера и овогодишњег тима Србије, промашио тројку за продужетак - 94:91 .

Јесу Американци и даље велики фаворити. Јесу, ма ко год са преосталог допуњеног списка буде кренуо пут Азије. Верујем да би били чак и да пошаљу само играче који играју у Евролиги. Али, једно мислим да стоји - не делују више непобедиво и дефинитивно може са њима да се игра. И мислим да ће то позитивно утицати и на "орлове", али и на остале екипе на првенству које имају високе амбиције (Французи, Канађани, Шпанци, Грци...), да у мечеве са њима уђу са више самопоуздања и да не губе меч већ у тунелу.

Исто тако знам да нећемо дозволити ни њима, нити било ком другом да нас "гази". Знам, јер је Сале на клупи и већ је једном реаговао на један такав покушај.

Јасно вам је да мислим на прошло Светско првенство и меч са домаћином Шпанијом у групи (89:73), када је Ђорђевић оштро протестовао на судијске одлуке у већ решеном мечу, а делимично и на понашање публике и играча Шпаније (узгред, то ми је омиљени Салетов потез у репрезентацији поред оне тројке Хрватима).

Какав је био коначан пласаман тада, присетите се сами. Са задовољством.

Конкретно, што се овогодишњег тима Србије тиче, верујем да имамо квалитет, дубину, искуство, знање, дрскост, штос и шмек (саставом нашег тима бавићемо се у засебном тексту). Имамо играче који су битни и у НБА лиги (Јокић, Богдановић, Бјелица...), а битни и у Евролиги (Мицић, Гудурић, Милутинов...). Заправо имамо све што нам је потребно за највећи успех. Али треба ту и среће. Да нам се "намести". И у жребу и на терену. Далек је пут до финала, јер нови је систем и никад више учесника на турниру (32).

Али ићи ћемо корак по корак на том путу. Меч по меч. Јер тако Сале размишља и каже. А ја му верујем. И "ложим" се на злато и то већ у Пекингу 15. септембра око 16 часова...

А ви? Гласајте у овој мини-анкети.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirović)