Четврта утакмице осмине финала, други пут пенали, две драме у финишу и нова страница историје Мундијала: после Колумбије први пут међу последњих осам је и Костарика. Мало је фалило да успех „американаца" буде потпун, јер је Мексико водио против Холандије до 88. минута, али је фудбал још једном режирао драму, наградио упорност Холанђана који се нису предавали до краја и сурово казнио Мексиканце који су били на прагу понављања успеха из 1986. када су са Бором Милутиновићем на клупи били у четвртфиналу и испали од Немаца после пенала. Ако је пролаз Холанђана, макар и уз дозу среће, очекиван, јунак дана је Костарика. Мала централноамеричка држава са непуних пет милиона становника наставља подвиге. Прво је победила Уругвај и Италију, играла нерешено са Енглеском и сада, после пенала, елиминисала и Грчку. Грци су други пут били надомак чуда, јер су групу прошли у надокнади времена, сада су изједначили у додатном времену али су на крају били слабији са линије пенала. Херој меча био је голман Кејлор Навас кога гледам у шпанској Примери. Прво је чувао гол Албасетеа у сезони 2010/11, а онда је прешао у Леванте.

Између елиминисаног Мексика и прошле Костарике заједнички именитељ је, опет, Бора Милутиновић. Он је 1990. одвео Костарику до осмине финала, али је сада под вођством колумбијског тренера Хорхе Луис Пинта тај успех надмашен. Пинто је већ био селектор „Богате обале", што је превод имена ове земље, с тим што се у оригиналу пише са две речи: Costa Rica. Костариканци су, углавном, имали стране селектора, поред Боре Милутиновића најпознатији су били Колумбијаца Франсиско Матурана (1998/99), Американац Стив Сампсон (2003/04), Аргентинац Рикардо ла Волпе (2010/11).

Титани!

Најпознатији фудбалери Костарике последњих година били су Пауло Ванћопе, стрелац 45 голова за репрезентацију. Играо је за Дерби Коунти, Вест Хем Јунајтед, Манчестер Сити, Малагу, Росарио Сентрал, Ф.К. Токио... Каријеру је завршио 2009. у Спорт Ерадиjано у коме је 1994. и почео. Два гола више од њега, али на 40 утаклмица више (113) дао је Роландо Фонсека који је 1996. играо за Панатинаикос, али је највећи део каријере провео у домовини, Гватемали, Мексику и Колумбији. Многи ће се сетити и Ернанан Метфорда који је блистао у Италији 1990, а касније (1994) понео дрес Динама из Загреба, Рапида из Беча, Рајо Ваљекана, Фође, Паћуке и Леона у Мексику. Током 2007/08. био је селектор Костарике.

Костариканци су стигли у Бразил као други на хексагоналном турниру зоне КОНКАКАФ (Северна и Средња Америка). Пласман у четвртфинале Мундијала далеко је највећи успех фудбалера ове земље, далеко већи од неколико солидних резултата у регионалним куповима и првенствима.

Већина играча наступа за иностране клубове, против Грчке искључени Оскар Дуарте је члан Брижа, тројица играча су из америчке профи-лиге, тројица играју у Норвешкој, Кемпбел у Гркчој, Брајан Руиз у Холандији, Марко Урења у Русији, Јуниор Диаз у Немачкој, Болањос у Данској... Заједно су исписали историју, а своју домовину, „Богату обалу", учинили богатијом за један велики спортски успех који је у земљи изазвао неописиву радост. Погледах насловну страну листа Насион. Једна реч све каже: Титани! А многи су мислили да ће бити „Титаник"...

Американци или Европљани?

Већ сам се бавио „фудбалском географијом" и закључио да Европљани имају мале шансе да први пут тријумфују на америчком тлу, али све има први пут... Европљани су имали среће да у осмини финала избегну међусобне дуеле тако да би, ако у преостале четири утакмице победе, могли да имају пет представника у четвртфиналу, мада Швајцарска свакако није фаворит против Аргентине. Максималан број јужноамеричких екипа је три (ако прође Аргентина) или „свеамеричких" пет, ако се Костарики придружи САД.

Ево како је на послератним мундијалима изгледала континентална деоба места у четвртфиналу:

1954: Европа 6, Јужна Америка 2 (првак СР Немачка)

1958: Европа 7, Јужна Америка 1 (првак Бразил)

1962: Европа 6, Јужна Америка 2 (првак Бразил)

1966: Европа 5, Јужна Америка 2, Азија 1 (првак Енглеска)

1970: Европа 4, Јућна Америка 3, Северна Америка 1 (првак Бразил)

1986: Европа 5, Јужна Америка 2, Северна Америка 1 (првак Италија)

1990: Европа 6, Јужна Америка 1, Африка 1 (првак Немачка)

1994: Европа 7, Јужна Америка 1 (првак Бразил)

1998: Европа 6, Јужна Америка 2 (првак Француска)

2002: Европа 4, Јужна Америка 1, Северна Америка 1, Африка 1 , 1 Азија (првак Бразил)

2006: Европа 6, Јужна Америка 2 (првак Италија)

2010: Европа 3, Јужна Америка 4, Африка 1 (првак Шпанија)

*1950, 1974,1978 и 1982. није било класичног четвртфинала.

Дакле, Европа је имала 65 четвртфиналиста, Јужна Америка 23, али је однос титула само 7:5 за Европљане. Много важније од статитистике и историје су играчи. И на том плану јужноамериканци су тренутно јачи. Имају Месија, Хамеса Родригеза, Нејмара...

ПС

Видех да је јучерашњи текст, везан за правилан изговор имена колумбијског фудбалера, изазвао малу полемику међу посетиоцима сајта. Његово име пише се „Јames", али се, сходно шпанској ортографији у којој наше „ј" одговара нашем „х" изговара Хамес. Управо због фонетског принципа српског језика важно је знати како се нечије име изговара, а не (само) како се пише у оригиналу да би „превод" био коректан. Често шпанско име је Jorge које се у српском пише као Хорхе јер се и „г" у одређеним ситуацијама (испред „е" и „и" изговара као „х"). У шпанском се за глас „ј" користи „y", па се тако пише Yugoslavia, јер би се у противноим, са „ј", изговарало као „Хугославиа". Талентовани Колумбијац је, дефинтивно, Хамес мада га је, по ономе што је до сада показао, можда боље звати „маестро".