Дан 15. у Рију а још не стигох до споменика Христу, најзначајнијем и најпрепознатљивијем монументу у граду, на брду Корковадо. Био сам давне 1990. али има места на која се треба вратити кад год можете. У дилеми да ли да жртвујем подневне или поподневне утакмице (по локалном времену) одлучих се за другу варијанту. Одгледах победу Немачке над САД од 1-0 (дакле, није било „штеле" као 1982. о чему ћу мало ниже, у делу посвећеном Алжиру, што свакако служи на част играчима и селекторима, пре свега Јоакиму Леву). Томас Милер је још једном био стрелац, придружио се Месију и Нејмару на врху са по 4 гола, а ако му додамо и оних 5 из Јужне Африке ево га већ на деоби 8. места, са Адемаром и Вавом (Бразил), Еусебиом (Португал), Руменигеом (Немачка), Робертом Бађом (Италија). Испред су само „двоцифрени" Роналдо и Клосе (по 15), Герд Милер (14), Фонтен (13), Пеле (12), Кочиш (11), Линекер и Хелмут Ран (Немачка) са по 10. Како је кренуо, ускоро ће им се придружити. Истовремено, Португал једва побеђује Гану, вест је да је Роналдо најзад дао гол, али ипак ће на одмор, ма колико заслужени, раније него што је желео.

Лепо, лепше, Рио...

После утакмице кренух ка брду Корковадо (713 метара) са чијег врха Исус Христ „надзире" цео град и мами милион туриста годишње. Прво једно сат аутобусом, па онда-на срећу без гужве, двојица Београђана рекоше ми пре 7 дана да су чекали 4 сата!-20-так минута електричним возом, затим лифтом и на крају покретним степеницама до споменика. Промених четири превозна средства. Једном на врху, човек не може да буде сигуран шта је импресивније, фигура која је висиока 30 метара, плус 8 метара постоља, или поглед на заливе Рија! Где год баците поглед море, залив, језера, плаже...Иако је касно поподне још увек се види. Лево је „Маракана", у даљини се виде плаже Копакабана и Ипанема, десно Ботаничка башта и језеро Лагоа, видим и „мој кварт" Гавеа, са хиподромом и из њега стадион Фламенга...Убрзо пада мрак али после првог разочарања што неће више бити видика и сликања импресивне панораме стиже одушевљење због Рија ноћу. Пале се светла, осветљавају булевари и улице, град почиње још једну од својих зимских ноћи за кратке рукаве, пуне баште и хиљаде „фудбалских туриста" којих ових дана опседају Рио. Споменик Христу је од 2007.на листи 7 светских чуда. Више него заслужено.

У себи инаугуришем нови суперлатив: лепо, лепше, Рио...

У посету споменику кренула је и група колумбијских навијача, 28. на „Маракани" Колумбија игра са Уругвајем (без Суареза, ФИФА га је лепо „одрапила") а инвазија је већ почела.

Из истореије споменика још неколико података. Први воз попео се до врха још 1885. али све се променило када је 12.октобра 1931. постављен џиновски споменик Христу, дело француског вајара Пола Ландовског. Фигура је израђена од 1.145 тона гранита. Осим што делује импресивно, ваља замислити како је све то урађено, како је допремљено до врха. Негде нађох податак да нико није страдио док се огромни кип постављао. Други куриозитет: 1, јануара 2014. гром је ударио у статуу и оштетио палац десне руке Христу. Шта зна гром ко је (био) Исус Христ...

За љубитеље куриозитета и податак да се до врха може стићи и пешице, за 3,8 км. треба око 3 сата хода узбрдо али у туристичким водичима се не препуручује да се у ту авантуру упуштате сами...

Алжир у историји

По силаску са Корковада сазнајем резултате поподневних утакмице. Алжир је ремијем са Русијом најскупљег селектора на Мундијалу, Фабија Капела, и његове изабранике послао кући. Победа Белгије над Јужном Корејом, чак и са резервама и човеком мање, била је очекивана. Драго ми је због Алжира, због њиховог селектора Вахида Халилхоџића са којим са делио прва мундијалска искуства 1982 у Шпанији, он као играч ја као млад новинар. Алжир је први пут у осмини финала у четвртом покушају, мада је требало да буде још те 1982. Требало је, али није. Био сам у Шпанији, мада не и на утакмицу у Овиједу али памтим бруку из Овиједа 25.јуна у мечу СР Немачка и Аустрија „по обостраној мери". Алжирци су у првом мечу у групи изненадили СР Немачку и победили са 2-1, затим су изгубили од Аустрије 0-2 а у последњем колу Немачка би победом од 1-0 над Аустријом избацила Алжирце. Десило се управо то. Хорст Хрубеш је у 10. минуту дао гол а онда се играло да прође време. Публика је схватила о чему се ради, звиждала и протестовала, али ништа се није променило. Остало је 1-0 и Алжирци су морали кући. Франц Бекенбауер је рекао да је то „био тужан дан за фудбал" а 25 година касније Ханс Петер Бригел, немачки репрезентативац, признао је намештаљку и молио Алжирце за опроштај. ФИФА је покренула истрагу али нико није био кажњен, једино је одлучено да се убудуће утакмице последњег кола играју истовремено.

Алжир је други пут играо на Мундијалу 1986 и освојио само бод (1-1 са Северном Ирском уз 0-1 са Бразилом з 0-3 са Шпанијом) да би се на Мундијал вратио тек 2010. У Јужној Африци је изгубио оде Словеније и САД са по 1-0 а играо 0-0 са Енглеском.

Највећи успех Алжирци су остварили 1990. када су били прваци Африке, у финалу су победили Нигерију са 1-0. Највећа имена алжирског фудбала којих се ја сећам су Рабах Мађер (какакв је гол петом дао за Порто 1987. у Бечу у финалу Купа шампиона против Бајерна, 2-1) и Лахдар Белуми, рекордер по броју настуипа за репрезентацију (147). Имали су и једног Зидана, додуше звао се ђанез и дао је гол Ирској на Мундијалу 1986. Онај прави Зинедин Зидан такође је пореклом Алжирац, мада је рорђен у Марсеју.

На крају смо првог круга а фудбалска географија каже да ће Европа имати 6 представника (7 је испало!), Јужна Америка 5, Северна и Централна Америка 3 и Африка 2. Заступљене су четири зоне ФИФА али, ако ме неко пита, и даље мислим да ће првак бити са (јужно)америчког континента.