Данас нећу о туризму јер га није било. Утакмица Белгија–Русија „пресецала" је дан тако да није било времена ни за шта друго. Требало је поћи на „Маракану" два сата раније, сачекати бар сат да се гужва после меча разиђе да би се кренуло назад, и оде дан.

Било је дивно недељно поподне, неких 25 степени на почетку овдашње зиме. Уживао сам на трибини легендарног стадиона, а ни утакмица није била лоша без обзира на дуго нетакнуте мреже. Таман сам помислио како Алфредо ди Стефано није сасвим у праву када каже да је „фудбал без голова као недеља без сунца". Фудбал је, чини ми се, једини спорт у коме публика може бити задовољна без иједног поготка. Можете ли замислити кошарку, рукомет, одбојку, ватерполо, рагби, било који екипни спорт, са 0:0 на крају?

Испоставило се да и није било 0:0. Упорни Белгијанци су сталне нападе у последњих петнаестак минута крунисали победоносним голом који их је одвео у осмину финала, а Русе довео на ивицу елиминације. Браво за Белгијанце, дуго их није било на светској сцени, али сада имају одличну генерацију која је лако прошла квалификациону групу (сетимо се само 3:0 на нашој „Маракани") и која је у Бразил дошла као један од скривених фаворита. Имају све, од голмана (Куртоа) до центафора (Лукаку).

Одгледах у прес-центру „Маракане" прво полувреме Алжир–Јужна Кореја, код 3:0 за екипу Вахида Халилхоџића реших да кренем рачунајући да је све завршено. Када сам на „мојој" станици Ботафого изашао из метроа видех да је 4:2. Одгледах крај, браво за Ваху и Алжирце.

Последњу јучерашњу утакмицу, дуел Американаца и Португалаца, видео сам у соби. Гол којим је Португал у 95. минуту изједначио на 2:2 и себи оставио минималну наду да оде у други круг није битно утицао на већ одабрану тему за поноћно (по локалном времену) писаније. Тема су Американци, односно њихов, како они кажу, „сокер". Очито да им амерички континент прија. На првом Светском првенству 1930. у Монтевидеу били су полуфиналисти, као и Југославија, на четвртом 1950, овде у Бразилу, приредили су највеће изнађење победивши Енглеску са 1:0, на свом терену 1994. били су у осмини финала и испали од будућег првака Бразила са 0:1, ове 2014. су на прагу осмине финала...

Чудо у Бело Хоризонтеу

Испричао сам у више наврата у разним интервјуима да сам инспирацију за књигу „Монтевидео, Бог те видео" нашао у америчком филму „Игра њиховог живота (The game of their life), посвећеном баш тој историјској победи над изумитељима фудбала, Енглезима, у Бело Хоризонету 29. јуна 1950. Међутим, никада није било довољно ни времена ни простора да се исприча цела прича, са много занимљивих детаља. Пошто сам, на неки начин, дужник тим момцима који су исписали једну светлу страницу америчке „сокер" историје, ево те приче којој, индиректно, дугујем „Монтевидео, Бог те видео".

Американци су се квалификовали за Мундијал 1950. само зато што су од три пријављене екипе из такозване Конкафаф зоне две ишле у Бразил. Два пута су глатко поражени од Мексика (0:6 и 2:6), али су се ипак пласирали јер су били бољи од Кубе победом код куће и ремијем у Хавани. Били су аматери, студенти или запослени, имали су своје професије, а фудбал им је био хоби. Валтер Бар је био учитељ, голман Франк Борги, јунак меча, возио је погребна кола у фирми свог ујака, а Бен Меклоглин је чак морао да напусти првенство јер је морао да се врати на посао. Тренирали су једини пут заједно дан пред пут у Бразил. Пратио их је један једини новинар, Дент Мескиминг из „Сент Луис Поста", и то тако што је сам себи платио пут. Његов извештај о сензацији у Бело Хоризонтеу био је једини у америчким новинама. Осморица од једанаесторице која су победила Енглеску били су рођени Американци, али тројица у моменту играња утакмице уопште нису били амерички држављани! Џое Гатјенс, Ед Мекилвени и Џое Мака имали су „намеру" да траже држављанство и то је, према мишљењу Америчке фудбалске федерације, било довољно да буду уврштени у амерички тим.

Пре утакмице шансе Американаца на кладионици оцењене су 500:1 док се победа Енглеза плаћала изненађујуће добро, 3:1. Енглески Дејли експрес је толико потценио Американце да је у најави меча написао да би „било фер дати им три гола форе". Међутим, десило се једно од оних чуда, ваљда могућих само у фудбалу. Енглези су нападали, Американци се бранили, голман Борги имао је свој величанствени дан, чак је одбранио и пенал Стену Мортенсону, звезди енглеског тима у коме је десног бека играо Алф Ремзи, будући селектор који ће 1966. у Лондону довести Енглезе до једине титуле првака света и због тога добити титулу „Сер". На клупи су имали Стенлија Метјуса, неухватљиво десно крило, али из неког разлога није играо. Селектор Валтер Винтерботом определио се за исти тим који је у првој утакмици, на „Маракани", победио Чиле са 2:0.

Једини гол пао је у 38. минуту, Насумице избачена лопта из 16 метара Американаца претворила се у контру, Џое Гаетјенс, син Немца и Хаићанке, студент Универзитета Колумбија у Њујорку, примио је лопту негде око пенала и некако успео да савлада Берта Вилијамса. Захваљујући том голу добио је професионални ангажман у Француској. Енглези су до краја опседали гол Франк Боргија, али нису успели да га савладају.

Да није 10:1?

У Енглеској су настале муке када је стигла агенцијска вест. У редакцијама новина нико није могао да поверује у резултат 0:1. Већина је мислила да је грешка у куцању и да је резултат 10:1 за Енглеску... Грешке није било, фудбал је испричао једну од својих бајки за историју. Неки дан касније Американци су опет били скромни аматери, изгубили су 2:5 од Чилеа, али њихово место у историји већ је било обезбеђено.

Нападач екипе САД Џон Соуза нашао се у идеалном тиму по избору бразилског листа Мундо еспортиво и био је једини Американац у најбољих 11 све док Кладио Рејна није изборио место у најбољој екипи 2002. године.

Ова лепа историја инспирисала је Џефрија Дагласа, професора енглеског језика на Универзитету Масачусетс Амхертс, да пред Мундијал у САД 1994. напише књигу „Игра њиховог живота". Разговарао је са петорицом играча који су још увек били живи, прикупио податке и објавио књигу која је послужила за снимање истоименог филма.

Док сам једне зимске вечери фебруара 2007. у Москви на неком сателитском програму гледао тај филм, „клинкула" ми је идеја. Рекао сам себи: „Па, кад су ови Американци, условни 'дунстери' за фудбал, од једне утакмице направили овако гледљив, топао филм, зашто ми од нашег подвига у Монтевидеу не бисмо направили филм и ТВ серију?". Можда ће звучати нескромно, али од првог тренутка пред очима сам имао екранизацију приче. Требало је само да се сложи неколико „ситница": да ја ту причу напишем како треба, да неко препозна идеју и да реализација буде довољно квалитетна. На срећу, изгледа да су се догодиле све три ствари.

Индиректно, захваљујући америчким фудбалерима у Бразилу 1950...