Мундијал има свој солидни ритам и досад виђеним можемо бити сасвим задовољни иако за комплетирање утисака после прве рунде у свим групама остаје да данас видимо на делу Белгију и Алжир, односно Русију и Јужну Кореју.

У Рио сам дошао са сазнањем да испред стадиона Ботафога постоје статуте четири велика бразилска играча, свака скоро по три метра. Заинтригиран причом, потражио сам име аутора и сазнао да се зове Едгар Дувивије.

Потрага за њим и није била тако тешка. Најавио сам се и у 11 сати био у његовој кући у кварту Гавија, која је уједно и његова радионица, мада је утисак да он ради у сваком делу простора у коме живи, укључујући и двориште. Баш у време моје посете високо на дрвету у дворишту неки храбри и спретни човек везивао је сајлу о коју Едгар хоће да окачи неко од својих дела.

Мене, наравно, највише занимају његове скулптуре фудбалера испред стадиона Ботафога. Минијатуре видим у његовом дневној соби. Реч је о Нилтону Сантосу, Гаринчи, Жаирзињу и Загалу.

"Све је потекло од једног мог пријатеља, блиског Ботафогу за који и ја навијам. Он ми је предложио да урадим скулптуре ове четворице великана и ја сам то прихватио и урадио пре свега из љубави према клубу. Цео пројекат је финансиран на бази наше везаности за овај клуб који је дао толико великих играча. Мој хонорар је био симболичан, а стауте су финансиране тако што смо за сваку направили неку врсту "акција" које су симпатизери клуба, пре свега они боље стојећи, куповали у виду добротворног прилога. Неки су учествовали за све четири статуте, неки за једну, многи за две или три", објашњава Едгар.

Каже да му је за сваку требало по три месеца, тридесетак дана да он, на основу слика, обликује фигуру, а после још два месеца да се она излије у бронзи, допреми до стадиона, постави. Сви играчи, осим Гаринче, активно су учествовали у изради сопствене фигуре, уместо легендарног Гаринче долазила је његова жена Елса, некада славна певачица.

Едгар каже да ће наставити са израдом скулптура фудбалских уметника:

"Идеја је да на истом месту поставимо још четири фигуре, таман за толико има места. Мислим да ће следећи бити Жерсон, потом Диди и Амарилдо, док о осмом још нисмо одлучили. Можда буде Манга, некадашњи голгетер."

Едгар је мултидисциплинарни уметник иако се базично бави вајарством. Љубав према скулптури наследио је од родитеља, обоје су били вајари, али Едгар такође слика, црта, компонује, свира саксофон (који је студирао на Универзитету Беркли у Бостону) и клавир. Његова кућа је прави музеј а репродукција Мона Лизе на бандери испред куће непогрешиво показује да ту станује уметничка душа која воли фудбал. Уметник-скулптор који прави фигуре уметника-фудбалера.

Осим што је Едгар Дувивије занимљив сам по себи, ишао сам да га видим и упознам из поштовања што свој таленат ставља у службу фудбалских мајстора. Одушевљен сам како Бразил поштује своје некадашње асове.

Пре неки дан сам испред "Маракане" био поред споменика легендарном Белинију, капитену који је 1958. и 1962. подигао два пута трофеј намењен светском прваку. Ботафого се својим асовима одужио фигурама у бронзи које у просеку имају по 2,5 метара, Жаирзињо са подигнутим рукама и три.

У новинама читам да је у Сантосу отворен Пелеов музеј. "Краљ фудбала" је поклонио 2.545 предмета. Музеј има 4.134 квадратна метра.

Поређење је неминовно. Како ми чувамо сећање на наше фудбалске (и остале) спортске легенде? Шта се у Партизану зове по Стјепану Бобеку, Милошу Милутиновићу или Велибору Васовићу?

Идеја да се Звездин стадион назове по Рајку Митићу брже је заборављена него што је званично предложена. Ден Тана је као председник Звезде успео да пет ложа назове по пет Звездиних звезда (Митић, Шекуларац, Џајић, Пижон Петровић, Стојковић), али је све девалвирано, у тим ложама не седи готово нико ко има неке директне везе са поменутим асовима.

И зашто уопште треба чекати да неки фудбалски или спортски великан умре да би му се, евентуално, тражило неко признање, најчешће у виду улице.

Нилтон Сантос је свој споменик добио за живота, Жаирзињо и Загало су још живи. У Мадриду стадиони Реала и Атлетика носе имена бивших председника - Сантијага Бернабеуа и Висентеа Калдерона, у Барселони у оквиру "Ноу кампа" постоји споменик Ладиславу Кубали, стадион у Милану званично се зове Ђузепе Меаца, онај у Фиренци Артемио Франки, по некадашњем председнику Уефе..

Код нас су ретки светли примери попут крагујевачког где се стадион зове „Чика Дача", по инжењеру Данилу Стојановићу, једном од пионира фудбала у Србији, који се као функционер "Југославије" појављивао у управо завршеној серији "Монтевидео, Бог те видео".

У Новом Саду, Спортски центар Војводине понео је име по његовом идејном творцу Вујадину Бошкову још док је велики Вујке био жив. У истом граду је недавно подигнут и споменик Кости Хаџију, оснивачу Војводине и вођи пута у Монтевидео 1930, али таквих примера је мало.

Питам се зашто, рецимо, у Спортском центру ФСС-а у Старој Пазови не би могло да се нађе место за споменик Др Михаилу Андрејевићу и нашим славним "уругвајцима"?