Svakog dana dolazi u školsko dvorište, u isto vreme, taj bezimeni starčić. Sedi, uglavnom, u dvorištu (a ponekad, kada pada kiša, i u školskom holu) i čeka unuku, razigranu devojčicu, učenicu drugog razreda. Malo je onih koji ga nisu zapazili, jer on, iako nenametljiv, privlači svima pažnju baš tom svojom osobinom. Ponekad nam izgleda kao neki vojnik jer samo ćuti i mirno stoji na jednom mestu. Uvek nosi zelenu jaknu (zbog čega nas je, jedno vreme, još više podsećao na
vojnika) i malu crnu kapu, nalik na beretku, ispod koje se kriju sede vlasi. Često nosi i naočare, koje mu sa crnim ispeglanim pantalonama i kapom daju neki gospodstven izraz.

 Dok, dakle, čeka svoju unuku, on sedi na klupici, u senci lipe, i radoznalo gleda oko sebe. Gleda decu koja veselo protrče kraj njega, posmatra njihova srećna, nevina lica i nazire njihovu bezbrižnost. I, kao da i on postaje dete, smeje se razdragano, od čega mu se urezuju bore oko usana, ili ćuti, verovatno se priseća svojih dana detinjstva, sa suzom u oku. Kada je u holu, posmatra zadivljene đake koji tako brzo trče niz stepenice, preskaču ih... On sigurno poželi da bar još jednom skoči niz stepenice i dohvati rukom plafon. Baš tada, na primer, izlazi iz svlačionice grupa dečaka u šorcevima i kratkim majicama, i dok izlaze u dvorište, bezimeni starčić ih žurno prati. Stane kraj fudbalskog terena i posmatra... Posmatra kako dečaci trče za loptom, skaču, smeju se, dok im vetar mrsi kosu, a sunce udara u oči. Oni dobijaju krila, pa prelete pola terena, u lakom zanosu i žaru
igre. ,,Kad bi mi samo bacili loptu... Da, možda pre četrdeset godina, ali sad... ah, kad bi samo..." Njegove oči sijaju od oduševljenja, sete, ushićenja, tuge, i onda - gol, ekstaza, poen za ceo tim, za
igru, za mladost, za život. Bezimeni starčić se smeši.

Zvono se oglasislo, nadvikujući pobedničke urlike dečaka i graju dece iz učionica. Iz školskog hola je izašla i njegova unuka, sva rumena u licu. Deda uzima njen ranac, pomalo svečano, s poštovanjem i stavlja ga sebi na leđa. Uzima je za ruku dok napuštaju školsko dvorište.

Iza njih ostaje škripa ljuljaški, dečja graja, a kasnije - tišina.