Kada se zamislim, uvek mi se u očima pojave sitni biseri i tog trenutka spuste se niz moje obraze svetlucavim sjajem. Setim se svojih najranijih snova koji su bili i ostaće neostvarivi. Obuzme me nostalgija, a žmarci mi igraju ispod kože dok srce kuca i želi da iskoči iz mene. Izjedaju me čudna osećanja. A moj prvi neostvarivi san leti iznad mene, veliki i naivan baš kao malo dete.

Prošlo je punih sedam godina od mog sna. Kao što Branko Ćopić u svojoj pripovetci „Pohod na Mesec", kaže zabrane niču i stežu me. Na žalost ja nisam imala komšiju Petraka, kao Branko niti njegove razvezane dane. Sada se mislim:" Eh Branko u tom slučaju meni bi gore nego tebi." Ja uvek kažem kad god je grad zagoreo u „Sunčevom požaru" dolazio je mesec sa zvezdama. Iskreno zvezde su uvek za mene bile posebne Božije poruke koje daju čarobnu moć i prosvetljavaju noć. I danas je tako. A Sunce je pridobilo u mom gordom i vlažnom oku naklonost. Do danas takoreći bilo je čudna pojava malo manja od Boga, ali sada... Kada ljudi kažu da je sunce zvezda kojoj će doći kraj gledam na njega više realno. No moj i danas željeni i neostvareni san je da budem sirena svih okeana i mora. Zamišljala sam sebe dugo, dugo... I danas se zamišljam kao sirena koja sa svojim sestrama čuva okeane i mora. Ja, sa plavim očima u kojima Sunce peva svoju pesmu dok biseri kaplju na kamen koji je suv, a moji biseri su kao kiša koja pada na suvu zemlju. Moje usne su pevale sve vreme pesmu, koju je moja duša osećala u tom trenutku. I time sam svetu govorila:" Nek' se naše želje rode u podršci slobode. U dugi se jaka ljubav rađa, a na njoj plovi naša lađa. Uvek će biti teških dana al' naša uvek sviće zora rana. Mi zajednop možemo i verujemo da skupa sve to daje magiju, da kada dođu talasi zatvori se otvoreno more i uplovimo u mirnu luku i u njoj izlaz nađemo kad tamna je noć." Moj rep pljuska bisere, a sve se življe diže. Roze školjke vezuju mi smaragdno plavu kosu a zvezde mi je prepliću i loknaju. Sija mi biser rozee, šljašti čudesan ne u potpunosti istražen okean. Narukvice se drmaju u ritmu. Minđuše odbijaju dugin efekat. Probudim se i shvatim da je to samo san i spraćen šušnjem suvog lišća i maminim osmehom.
Izvire mi u oku sjaj i danas želim samo to. Svojoj deci ću ga ispričati. Kada ja umrem a to će se jednom desiti moja deca će živeti. Samo jedno želim:- tada neka mašta i snovi ovoga sveta ostanu da žive u njima kao amanet i u drugima.