U okviru mini ciklusa Bernarda Bertolučija, tokom avgusta, biće prikazani filmovi: Poslednji kineski car, Sanjari, Čaj u sahari i Opčinjeni.

U filmu Poslednji kineski car (1998) upoznaćemo trogodišnjeg Pu Jia, koga na presto zabranjenog grada postavlja beskurpulozna carica. Iako bi više voleo da se igra sa drugom decom, mladi vladar laskanjem biva obmanut da prihvati odgovornost i privilegije prestola.

Film Poslednji kineski car Bertolučija ovenčan je sa čak devet Oskara i nosi snažan autorski pečat, možda i zbog činjenice da je režiser, pre snimanja ovog filma, bio u šestogodišnjem dobrovoljnom egzilu.

U filmu Čaj u Sahari nailazimo na odličnu glimačku ekipu, na čelu sa Džonom Malkovičem, u priči o mladom bračnom paru čija se bliskost izgubila tokom deset godina njihovog braka. Poslednja nada za njihov brak je putovanje po severnoj Africi.

Kontroverznim filmom Sanjari, koji je prikazan van konkurencije na 60. filmskom festivalu u Veneciji, Bertoluči je potvrdio svoje pripadanje šezdesetosmaškoj generaciji i njenoj životnoj filozofiji.

Film govori o maju 1968, kada se susreću Izabela i Teo sa Amerikancem Metjuom. Vremenom, oni postaju sve više upućeni jedni na druge, a njihove emocije i erotizam u jednom trenutku eksplodiraju, pa tako njihova igra poprima epitet ekstremne.

Filmsko ostvarenje Opčinjeni je snažna drama o strasti i požrtvovanju u okrutnim vremenima. Film je sniman na predivnim lokacijama u Italiji i Keniji.

Bernardo Bertoluči

Poznati režiser i scenarista rođen je 1940. godine u Parmi, u Italiji. Interesovanje za film pokazao je još u detinjstvu, pa ga je otac, koji se, između ostalog, bavio i filmskim kritikama za lokalne novine, podučavao filmskoj umetnosti.

Kada je završio srednju školu, dobio je kameru i pomoću nje je pravio kratke filmove u kojima su uloge imali članovi i prijatelji njegove porodice. Studirao je modernu književnost na Rimskom univerzitetu, gde je upoznao vrhunskog režisera Paola Pasinija, koji mu je dao posao asistenta režisera.

Bertoluči ubrzo napušta fakultet i sve svoje vreme posvećuje pravljenju filmova. Tokom studija, a i kasnije, pisao je poeziju i izdao nekoliko knjiga od kojih su neke dobile prestižne italijanske nagrade.

Narednih godina režirao je dva filma, od kojih je jedan, Pre revolucije, dobio nagradu Festivala u Kanu. Međutim, ovi filmovi nisu ga finansijski ojačali, tako da posle njih odlazi u naftnu kompaniju Šel, za koju je radio dokumentarce o poslovanju firme.

Sve do sedamdesetih godina, Bertoluči snima filmove bez većeg komercijalnog uspeha, među kojima se izdvaja jedino film Ljubav i bes.

Smatra se da je jedan od uzroka neznatnog uspeha njegovih tadašnjih filmova bio njihov naglašeni politički ton, proistekao, sva je prilika, iz režiserovih ličnih političkih ubeđenja (Bertoluči je, naime, postao član komunista).

Prvi veliki uspeh doživeo je sa filmom Poslednji tango u Parizu, u kom je glumio Marlon Brando. Za ovaj film bio je nominovan za Oskara i Zlatni globus, ali nagrade ipak nije osvojio, jer je film sadržao scene koje su se sedamdesetih godina smatrale pornografskim.

Vrhunac Bertolučijeve karijere bio je film Poslednji kineski car, iz 1987. godine, koji je osvojio mnoštvo nagrada od kojih se izdvaja devet nagrada Akademije.

Poslednjih petnaestak godina, Bertoluči u proseku plasira jedan film svake tri godine. Njegova značajna ostvarenja bila su Mali Buda i Ukradena lepota, u kojima su glumili veoma poznati glumci poput Liv Tajler, Bridžit Fonda, Kianu Rivsa, Džeremi Ajronsa, Džona Malkoviča.