Mario Bava (1914-1980) jedan je od najboljih, najznačajnijih, najuticajnijih, najraznovrsnijih horor reditelja u istoriji filma: ostavio je neizbrisiv trag ne samo u italijanskom hororu, gde se slobodno može nazvati začetnikom svih vrednih tendencija, nego i u svetskom filmu uopšte, nevezano za žanr. Ovo prvo očigledno je u hororima svih italijanskih horor reditelja koji su za njim usledili, od Darija Arđenta do drugorazrednih imitatora; ovo drugo priznali su mnogi, u rasponu od Tarantina i Tima Bartona do Martina Skorsezea. Federiko Felini je Bavu preporučio za reditelja segmenta u omnibusu prema E. A. Pou, Neobične priče (L' histories extraordinaires, 1967), a kada je tu epizodu („Tobby Dammit") ipak lično režirao, ikonografiju demonske inkarnacije (plavokosa devojčica u haljinici, sa loptom u rukama) pozajmio je direktno iz Bavinog filma Operacija strah (1966).

Genijalnost ovog umetnika filmske strave ne može se dovoljno naglasiti; njegov značaj za horor film fundamentalan je i prvorazredan - i to ne u istorijskom, antikvarskom smislu. Ne, njegovi najbolji filmovi sveži su i zapanjujuće živahni i dan-danas, a među njima je bar pet-šest bezvremenih klasika.

U njegovom opusu nalazi se koren svih bitnijih motiva i stilskih postupaka koji će postati karakteristični za italijanski horor film. Zajedno sa Rikardom Fredom uveo je triler-horor i fantastiku u italijanski film. Njegov gotik je znatno kompleksniji, psihološki ubedljiviji i ozbiljniji od tretmana gotskih motiva u Hamer produkciji ili kod Rodžera Kormana. Takođe, u poređenju sa pomenutima, filmovi su mu znatno senzualniji i uspešniji u izazivanju strave, groze i užasa.

Najraznovrsniji autor italijanskog horora, Mario Bava je podjednako uspešan u horor-trileru, natprirodnom hororu, gotiku, naučnoj fantastici, peplumu, vesternu ili road-movie trileru. U koloru ili crno-belo, pritajeno sablastan (Operacija strah) ili eksplicitno nasilan i krvav (Lančana reakcija), kemp-razdragan (Koliko puta... te večeri) ili ultrabrutalno nihilistički (Besni psi), Bava uvek izvlači maksimum iz predloška i oplemenjuje ga svojim pristupom.

Bio je prvi horor režiser koji je potencirao mračne i ironične završnice filmova, a zaslužan je i za prvu veliku žensku zvezdu u istoriji horora: Barbara Stil postala je nekrunisana kraljica evropskog horora zahvaljujući kultnom filmu Maska demona.

Pre nego što je počeo da režira u 46. godini života, bio je direktor fotografije u filmovima autora kakvi su Roberto Roselini, G. V. Pabst i Raul Volš.

Sva svoja remek-dela napravio u uslovima neverovatno niskih budžeta i tehničkih neuslova na nivou najranijih filmova Rodžera Kormana, i uspeo da se to ne odrazi na njihov vizuelni identitet i opšti kvalitet. Recimo, kada je producent ostao bez novca usred snimanja Operacije strah, glumci i ekipa su dovršili rad na filmu besplatno, iz poštovanja prema Bavi i projektu.

Njegov sin, Lamberto Bava, postao je i sam značajan režiser horora (gostovao je u Beogradu pre dve godine); zanat je pekao kod oca, čiji je asistent bio na svim filmovima počev od 1965.

RTS-ovoj publici Mario Bava biće prikazan i nekim svojim delima van žanra horora i trilera, poput špageti-vesterna i komedije.

25. jun - Maska demona (La maschera del demonio, 1960). Veštica na čije lice prikuju „Masku demona" sa lomače proklinje svoje mučitelje. Nekoliko vekova kasnije, ona slučajno biva vaskrsnuta i uz pomoć vaskrslog demonskog ljubavnika sveti se potomcima nekadašnjih inkvizitora dok pokušava da se inkarnira u telo svoje pra-pra-pra-unuke. Vrhunska, mračna poezija na filmu: savršena, i retko dosegnuta atmosfera gotskog horora.

2. jul - Devojka koja je suviše znala (La ragazza che sapeva troppo, 1963). Zvanično prvi đalo (giallo) triler ikada. Već u njemu Bava je postavio sve ključne motive: obična osoba postaje svedok zločina a potom i „detektiv"; policija je nesposobna i/ili skeptična prema glavnom junaku; misterija identiteta ubice (koji je često u kožnom mantilu, sa rukavicama i šeširom); neočekivan preokret na kraju (što uključuje neočekivan pol ubice); luckasti sporedni likovi i bizaran humor...

16. jul - Tri lica straha (I tre volti della paura, 1963). Jedan od najboljih horor omnibusa svih vremena. Tri horor priče povezane su samo preko naracije Borisa Karlofa, ali sve tri su natprosečne. Prva govori o ženi koja krade prsten sa staričine samrtne postelje, a ova se vraća po isti sa nezaboravno iskeženim licem. Druga je o zgodnoj ženi koju telefonom progoni voajer s pretnjom da neće dočekati zoru (moguća inspiracija za početak filma Vrisak, Vesa Krejvena). Treća je ujedno i najduža i najbolja: dok su prve dve smeštene u moderni ambijent, treća je gotik baziran na priči Alekseja Tolstoja „Porodica vukodlaka" koja se dešava u Srbiji.

23. jul - Noževi osvetnika (I coltelli del vendicatore, 1966). U ovom filmu Bava kao da pravi svoju verziju čuvenog vesterna Šejn, ali prebacujući ga u okruženje vikinga. Vikinški junak, vešt u baratanju noževima, štiti mladu ženu i njenog malog sina od zlikovca koji žudi za njom i za vlašću.

30. jul - Operacija strah (Operazione paura, 1966). Unikatno sablastan spoj gotika i misterije: doktor dolazi u maleno selo da izvrši autopsiju ubijene žene. Kako izgleda, počinilac je duh devojčice čija majka, baronica, živi u zlokobnoj vili... Iako su ubistva prilično brutalna i krvava za to doba i za taj podžanr, naglasak je ipak na gustoj atmosferi izolovanog sela opsednutim strahom od natprirodne pretnje koja može da se okomi na bilo koga. Majstorski postignuta jeza, sjajni dekori i fotografija, i još jedna Bavina inovacija koja će kasnije često figurirati u italijanskom hororu: motiv deteta kao potencijalnog „monstruma".

06. avgust - Pet lutaka za avgustovski mesec (5 bambole per sa luna d'agosto, 1970). Gosti bogatog industrijalca na jednom ostrvu postaju žrtve tajanstvenog ubice. Rutinski triler sa nešto naglašenijim zločinima i Bavinom zločestom ironijom.

13. avgust - Rej Kolt i Vinčester Džek (Ray Colt & Winchester Jack, 1970). Špageti vestern o dvojici odmetnika u potrazi za mapom koja pokazuje mesto gde je zakopano zlato dok se mlada Indijanka pretvara da im pomaže, a zapravo ih okreće jednog protiv drugog.

20. avgust - Koliko puta... te večeri (Quante volte... quella notte, 1971). Erotska komedija o momku i devojci koji tek što su se upoznali. Jedne večeri ona se vraća pocepane odeće a on ima ogrebano čelo. Zatim četiri različite osobe nude četiri sasvim različite verzije toga šta se desilo te noći...

27. avgust - Lančana reakcija (Reazione a catena, 1971). Bar tuce likova nalazi se u i oko kuće u zalivu i bori se za nasledstvo tog imanja, što služi kao izgovor za desetak maštovitih, žestokih scena ubistava. Mario Bava ovde postavlja temelje slešeru, pri čemu je kopija njegovog filma najočiglednija u serijalu Petak 13. Iako su ovde motivi prizemni (nasledstvo), Bava zaplet tretira sa mnogo više duha i samosvesnog crnog humora, a scene ubistava su pravi mali biseri. Pošto su pojedini prizori bili previše krvavi za vreme kada je nastao, ovo je najviše cenzurisan od svih Bavinih filmova.

10. septembar - Krvavi baron (Gli orrori del castello di Norimberga, 1972). Ovaj pokušaj modernizovanja gotika govori o čoveku (Džozef Kotn) koji se vraća u porodični zamak u Austriji i nehotice oživi svog zloglasnog pretka, sadističkog Krvavog Barona. Oplemenjen je tipično Bavinom stilizacijom a kontrast između modernog sveta današnjice (prema kome je Bava imao izraženu distancu) i mračnih podruma i soba za mučenje u starom zamku je vrlo zanimljiv.

17. septembar - Lisa i đavo (Lisa e il diavolo, 1973). Glavna junakinja (Elke Zomer) je u Španiji kao turista: nakon što je impresionirana slikom đavola, počinje da viđa čoveka koji mu nalikuje (Teli Savalas). Onda dospeva u gotsku vilu, a delirijum koji usledi nemoguće je prepričati... Vizuelno predivna stilizacija komplikovanog zapleta u kome se reinkarnacija, košmari, ubistva i vaskrsenja odigravaju logikom košmara iz koga buđenje vodi samo u novi košmar. Ovo je gotik koji se graniči sa art filmom.

24. septembar - Besni psi (Cani arrabbiati, 1974). Iako se ne radi o hororu već o road-movie trileru, nivo realističnog nasilja, nihilizma i saspensa koji Besni psi proizvode može se meriti sa najkošmarnijim deonicama najboljih filmova Vilijama Fridkina. Preko 90% filma smešteno je u natrpani auto koji pljačkaši banke otimaju na semaforu jer je njihovo vozilo izbušeno policijskim mecima. Vozač otetog auta je otac koji žuri da svog bolesnog sina (u groznici) odveze u bolnicu, a sa trojicom zlikovaca je i mlada žena koju su pokupili kao taoca. Ovo je daleko najmračniji film Marija Bave i jedan od najklaustrofobičnijih, najnapetijih ikada snimljenih.

01. oktobar - Kuća isterivanja đavola (The House of Exorcism, 1975). Bavin artizam i nerazumljiv zaplet filma Lisa i đavo nisu bili po volji producenta, Alberta Leonija, pa je on, u želji da inkasira uspeh Isterivača đavola (1973) sam dosnimio scene u kojima opsednuta žena, vezana za krevet, vrišti, bljuje, izbacuje guštere i psuje sveštenika koji bi da istera đavola iz nje. Nadrealni prizori Bavinog filma izmontirani su tako da se na sumnjiv način nadovezuju na njena mumlanja. Ovo je u svakom smislu skrnavljenje Bavinog filma Lisa i đavo, ali nije lišeno zanimljivosti posmatrano kao fenomen i kuriozitet.