Kako ističe Slobodan Marinić, kovanje mačeva nije samo udaranje usijanog čelika: „Reč je o spoju istorije, arheologije, proučavanja metalurgije kao i umetnosti, bavljenja viteštvom, proučavanje onog kako su zaista izgledali mačevi u srednjem veku i ko su bili ti vitezovi i vladari koji su te mačeve koristili i nosili. Za svakog viteza, mač predstavlja njegovu dušu“.

Za kovača je još veća odgovornost kada su mačevi za Nemanjiće, dodaje 29-godišnji Sremskomitrovčanin. Veterina mu je profesija, ali su mu vatra, nakovanj, čekić i izrada mačeva hobi od srednje škole. Za izradu jednog u radionici je od petnaest do mesec dana. Pomoć zatraži samo ako su rokovi kratki. 

Akademski slikar Ivan Canjar otkriva da svaki deo koji obrađuju Marinić zahteva da se obradi do perfekcije: „Ja mu pomažem u izradi drvenih kanija to jest futrola za mačeve i povremeno dobijem čast da poliram mač“.

Od kovanja, do gravure, obrade hrastovih rukohvata i telećeg boksa za futrole - sve je godinama unazad usavršio. Četiri od ukupno sedam mačeva već su na snimanju. Najvažniji i najveći izazov je krunidbeni mač Stefana Prvovenčanog. 

Slobodan Marinić ističe da je ovo velika čast, ali i obaveza.

„Svi mi koji se bavimo viteštvom i kovanjem mačeva, nekako je na nama da prenesemo ne samo duh srednjeg veka, nego duh naše srednjovekovne Srbije. Da bih došao do izgleda mačeva srpskih vladara, napravio sam veliko istraživanje od naših muzeja, preko istraživanja fresaka, istraživanja zapisa, o tome kako su oni izgledali do toga kako su izrađivani“, tvrdi Marinić.

Ovo je ostvarenje kovačkog sna i zato, kaže Slobodan, i posle 24 sata provedenih u radionici ne oseća umor i težinu posla, nego zadovoljstvo i poštovanje.