Svetozar Cvetković za Sponu

Iskusni glumac Svetozar Cvetković koji je "pekao" zanat u preko sedamdeset igranih filmova, (ovih dana s pravom u žiži javnosti kao producent i glumac tek premijerno prikazanog filma Miloša Radivojevića "Kako su me ukrali Nemci"), nastupio je u petnaest TV serija i TV drama.

Učestvovao je u organizaciji i produkciji predstavljanja naših pozorišnih predstava u svetu; Kanadi, Americi, Austriji, Sloveniji, Engleskoj i Švajcarskoj. Pokrenuo je i realizovao sa Ateljeom 212 prvu posleratnu razmenu najznačajnijih pozorišnih ostvarenja na liniji Ljubljana - Beograd - Sarajevo.

Za svoj glumački rad dobio je brojna priznanja i nagrade na pozorišnim i filmskim festivalima u zemlji i inostranstvu. Član je Evropske filmske akademije - EFA od 2005. godine.

Za portal Spone, Cvetković je za vreme gostovanja sa predstavom Ateljea 212 "Gospoda Glembajevi", sasvim kompetentno izneo deo svojih pogleda i poruka glumca u ovim vremenima na našim prostorima.

Spona: "Ističe se vertikala Jugoslovenstva oko predstave Glembajevi, sa kojom ste nastupili i u Skoplju. Da li je to kurtoazna poštapalica ili jedna umetnička izraženost, Krležijanskim jezikom pristupačna?"

Cvetković: "Ja mislim, da smo u vremenu prošlom svi bili na neki način zapravo veštački podeljeni, što se tiče kulturnog prostora. Kako god da okrenemo, sada se na raznim delovima u svim ovim zemljama uspostavljaju neki festvali, susreti na kojima se ljudi pre svega razumeju, i na osnovu mentaliteta, ali i, lepote različitosti, uz svo poštovanje i malih različitosti."

Spona: "Kako danas vidimo Krležu?"

Cvetković: "Ako se držimo Krleže, on je recimo bio osnivač jedne institucije koja se zove Jugoslovenski leksikografski zavod i on je, iako najznačajniji hrvatski pisac, bio neko ko je shvatio tu kulturnu povezanost tih naroda, i neko ko je umeo da prenosi tu vrstu ideja, problema na jedan celokupan prostor u svim ovim uglovima, a da ga ljudi dobro razumeju. I da ljudi koji pripadaju tim narodima svi dobro razumeju i prihvataju tu poruku... Jeste suštinski bitno da neko ko je iz Makedonije, ili Slovenije dobro razume šta je suština Krležinog dela. I normalno je što se i ističe ta neka podela, koja i povezuje tu neku transverzalu, odnosno dijagonalu koja je nekada činila jednu celinu, državu!"

 Spona: "Gde je granica pozorišne umetnosti i rada za televizije, i druge medije, ima li u tome uzajamnog upotpunjavanja?"

Cvetković: "Različitost medija podrazumeva drugačijnost i različita sredstva. Lepota jednog medija, ne isključuje i ovu drugu krajnost. Lepota pozorišta jeste s jedne strane jedinstvenost tog trenutka, uz sav nagon i uzbuđenje koji jeste jedinstven, ali je i pozorište umetnost zaborava, jer taj trenutak, kako god da okrenemo ode u zaborav. Danas će mladi naraštaji veoma teško da znaju kakve su vrednosti i veličine Ljuba Tadić, ili Danilo Stojković, ali će zahvaljujući upravo kinemtaografiji, filmu i toj industriji u novije vreme nekad moći da saznaju ko je Cica Perović i Rafajlović i ostali koji su raznim meridijanima donosili veličanstvene trenutke u pozorištama, ali su zapravo bili i na filmu. Zato filmsko trajanje može biti neograničeno, dok će veliki pozorišni umetnici ostati u sećanju samo onih koji su stariji, i koji će takođe nestati. Svaka od tih stvari svoje strane ima svoju lepotu i privilegiju, ali istovremeno i u trajanju svoju upitnu karakteristiku."

Spona: "Kakva je, po Vama, uloga Nikole Ristanovskog u ovom projektu rađenog po veoma zahtevnom Krležinom delu?"

Cvetković: "Nikola je recimo rekao da ovo nije moderna predstava. Zanimljivo je to zapažanje, ali je neosporna činjenica da je lepo sarađivati sa Nikolom Ristanovskim. Uvek će Kreleža biti nov i i nikada do kraja otkriven, ogoljen, ali u tome i leži sva ta lepota i novo otkrivanje već poznatog komada..."

Spona: "U prilog rečenog istražuje se Krležin vremenski okvir i pre svega jezik?"

Cvetković: "Pa jeste, u komadu Glembajevi provejava jedan čudan jezik. Ali, eto i tu vidimo tu pomenutu tranverzalu i dijagonalu, i svaki glumac sa ovom predstavom iznese neki poseban aspekat, i to je sasvim u redu!"

Spona: "Odnos publike i prijem ove specifične jezičke varijacije u Ljubljani, Zagrebu, pa evo i Skoplju, motiviše ili demotiviše, - obavezuje?"

Cvetković: "U svakom slučaju to je jako zanimljivo pitanje. Tu mislim na taj specifičan odnos koji mi zasebno imamo i koji se gradi i iznova izgrađuje sa publikom  i publika prema nama. Ja mislim da je uvek jaka provokacija da se pojavite pred publikom koja je u jednom delu vašeg života predstavljala nešto što se zove i vaša publika. To je ono vreme kad možemo da kažemo da je naša i Ljubljana i Beograd i Skoplje... sada se to ne može reći, sada su to neke druge sredine, naravi, onda u tim drugim sredinama tražite taj kontakt koji ste nekad izgubili i uvek želite da tim ljudima prikažete nešto više od onoga što inače, uobičajeno prikazujete, jer smatrate da to zaslužuju. Pogotovo za nas iz Beograda, koji smo svesni da postoji, hteli mi to ili ne, jedna slika koja je u predznaku negativna, sa te jedne političke i nacionalne strane, i onda želite da tu sliku ispravite, upravo i jedino tom vašom sposobnošću u ovom slučaju vezana za glumački zanat i glumački izraz. Zato jeste toliko bitno."