Dan pre početka popisa, čelni ljudi Državne popisne komisije (DPK) - predsednica Vesna Janevska i zamenik predsednika Avdulmenaf Bedžeti, podneli su ostavke svaki sa svojim razlozima ubeđeni da prebrojavanje neće biti validno zakonski pokriveno i tehnički sprovedeno. Janevska je otvoreno novinarima i javnosti najavila da treba očekivati još jedan "veliki popisni falsifikat".

Janevska je Vladi podnela neopozivu ostavku , otkako sa kolegama Albancima i Turcima u DPK nije uspela da premosti neslaganje oko osnovnih uslova za sprovođenje popisa, odnosno, kako je rekla, nije mogla da postigne minimum konsenzusa o uslovima i zakonskim pravilima za sprovođenje popisa.

Vlada u Skoplju je, međutim, na noćnoj sednici konstatovala ostavku Janevske i ekspresno na njeno mesto postavila Slobodanku Gievsku, na predlog VMRO-DPMNE. Bivši ministar zdravlja Bujar Osmani je izabran za novog člana DPK iz redova Albanaca, umesto - Bedžetija.

Predstavnica Srba u DPK, u čitavom ovom rašomonu nagađanja, nagodbi i paktiranja, nije se javno oglašavala. Kako će i u kojoj meri Srbi uspeti da se izdignu iznad svih problema i uvrežene zatečenosti uoči popisa i „postignu" dobre rezultate trebalo bi da se vidi po efektima - upisanog.

Na poslednjem popisu iz 2002. u Makedoniji je bilo popisano nešto manje od 36 000 Srba, odnosno, 1,78 odsto od ukupnog broja stanovnika. Taj tadašnji „učinak" je za oko desetak hiljada manji u odnosu na prethodni popis.

Opšte ocene političkih stranaka kao i nevladinog sektora Srba u Makedoniji ukazuju da objektivno, ove brojke ne oslikavaju realno stanje u u ovoj zemlji.

"Biti Srbin" u Makedoniji

Istraživanje nevladinog sektora i partijskih struktura sagledavaju drugačije stanje srpskog naroda koji živi u Makedoniji. To se oslikava primerima iz minulog perioda, a to je praktična, po mnogo čemu, veoma specifična i ovde svojstvena, odomaćena  situacija, da mladež  ne zna za jezik svojih predaka, da ne zna ko je Sveti Sava, a da su roditelji Srbi, ili jedan od roditelja, a da se oni izjašnjavaju kao Makedonci.

Ovdašnji Srbi dali su neprocenjiv doprinos u kreiranju nove makedonske države pre svega u intelektualnom smislu, kao lojalni građani ove nove balkanske države. Odano i predano ne skrivaju ljubav prema Makedoniji, lišavajući se čak u tom zanosu i svog korena i porekla, nehajno se odnoseći prema svojim precima.

Sin  Makedonac - otac Srbin, uz standardno objašnjenje da su im preci „bili Srbi". Nisu retki primeri da na porodičnim grobovima jedno prezime nosi počivši, a familija koja mu podiže spomenik, nosi slično prezime, ali, bez "ić"... Srpski koreni se „vide" u mnogim porodicama čiji se svi članovi sada izjašnjavaju kao Makedonci, samom činjenicom da slave krsnu slavu što je nepobitno samo srpski pečat u pravoslavlju... Postoje čak i porodice čiji se članovi izjašnjavaju kao Bugari, a slave krsnu slavu, koja im je ostala u nasleđe od predaka...

U Makedoniji nešto veći broj Srba živi u glavnom gradu Skoplju, kao i u Kumanovu i široj okolini na severu zemlje, ali po strukturi, razumljivo, u gradovima, nije koncentrisana na jednom mestu. Osim toga, Srbi žive i u nekoliko sela na Skopskoj Crnoj gori, u Tetovu i okolini, Rosomanu, na jugu u dolini Vardara...

Asimilacija je posebna priča. Činjenica je da taj proces teče decenijama i da je u dobroj meri praktično sproveden i dobro razrađen u vreme Brozovog komunističkog režima. Tada se pod plaštom jugoslovenstva i bratstva i jedistva, decenijama potiskivalo i praktično utiralo srpstvo. Kada se pomene odupiranje, tom teškom nasleđu, nije ga lako opravdati, jer se Srbi ovde gotovo više i ne suprostavljaju „sudbinskom kodu", dozvoljavajući da ih praktično asimilacija potire i prosto guta.

U odnosu na naš živalj koji živi na prostorima nekadašnje Jugoslavije, Srbi u Makedoniji kao hroničan problem imaju uvreženu rezervisanost, pasivnost i često strah, bilo za radno mesto, bolje uslove školovanja, statusa u stranci...tako da se taj problem može vezati i za fenomen ovdašnjeg vremenom poprimljenog mentaliteta...

U prilog ovome nesumnjivo govore i surove brojke kada je u pitanju obrazovanje Srba. Nastava srpskog u Makedoniji, u tri (preostale) osnovne škole beleži redovan statistički pad što je odraz i još jednog problema. Pada nataliteta. Jezik Vuka Karadžića „čuje se" na severu zemlje u Starom Nagoričanu OŠ „Svetozar Marković", u odeljenjima škole „Braća Ribar" u Tabanovcu uz samu granicu sa Srbijom na delu ka Preševu, kao i na Skopskoj Crnoj gori u OŠ „Kiril i Metodij" 18 kilometara od Skoplja.  Dok u Skoplju i Kumanovu, dakle, više nema ni jednog odeljenja za nastavom na srpskom jeziku. U školi „Vuk Karadžić" u Kumanovu, poslednja dva đaka koja su se obrazovala na srpskom nastavnom jeziku, okončala su osnovno obrazovanje pre tri godine. Ostalo je samo ime škole, po velikom reformatoru srpskog jezika, ali bez srpskih đaka koji uče na maternjem jeziku.

A, osnovni problemi koji karakteriše dobar deo srpske populacije u Makedoniji jeste zapuštenost maternjeg jezika, pre svega u porodici. To se kasnije reflektuje i u obrazovnom procesu, priklanjanjem školovanju na makedonskom. Uvrežena svest roditelja da probleme rešava blizina matice Srbije, i „sličnost" jezika, običaja, otkriva sliku sadašnjeg stanja. Ako roditelji u porodici ne govore srpski, sigurno je da ni deca neće moći to da nadoknade u školi taman i da se obrazuju u ovo malo odeljenja na maternjem jeziku.

Zato pitanje kako će se srpska zajednica u Makedoniji za koju su naši slavni preci živote dali, postaviti ka osmišljenom pristupu životnih prilika na terenu, dovešće nas ponovo do poražavajućeg osnova. U krizi smo, a kako i ne bismo bili, kad nam ni matica bolje ne stoji. A ovde, po još po čemu smo specifični, po duhovnoj zapuštenosti. Narod bez Crkve i duhovnog vođe, totalno marginalizovan, bez prave vizije naše države i crkvene vlasti, šta sa srpskim življem u Makedoniji. Ni sami ne znaju. Pravoslavni Srbi u Makedoniji, objektivno, nemaju prava na slobodu veroispovesti, na svoju kanonsku crkvu...

Na primeru Srba u Makedoniji, nažalost, „oslikavanjem" i rezultatima popisa stanovništva, sa redovnim „rezom" za stalno smanjenje njihovog broja, uviđa se da ono što svetskim silama nije pošlo za rukom kroz dugi period, pošlo je komunistima i njihovoj vlasti.