Dozirano pravo na počast precima

Održavanje tih spomen-obeležja i vojničkih grobalja u Makedoniji danas je znatno bolje i organizovanije u poređenju sa periodom višedecenijske komunističke zapuštenosti i svesnog potiskivanja prava na negovanje slobodarskih tradicija srpskog naroda.

No, da ni danas mnogo toga iz komunističkog nasleđa i prihvaćenog nehaja prema obeležjima gde počivaju zemni ostaci srpskih vojnika nije zaboravljeno potvrđuju primeri o kojima najčešće nije uputno javno govoriti „u ovom političkom trenutku", zarad poštovanja principa dobrosusedstva, nemešanja u unutrašnje stvari suseda i zajedničkog obostranog „mira u kući".

Bez namere da se zagleda u pozadinu (ne)opravdanosti takvih pristupa vlasti u Beogradu i Skoplju, vidljivo je da, ipak, mnogo toga nije harmonično u toj sferi. Potvrđuje to i činjenica o očitom tihom raznoglasju kada je u pitanju navodna spremnost obeju strana za saradnju na planiranoj obnovi Spomen-kosturnice Zebrnjak, gde počivaju ostaci poginulih vojnika iz obe zemlje, u slavnoj Kumanovskoj bici 1912. godine.

Više je nego izvesno da će obeležavanje i stogodišnjeg jubileja te bitke, kojom je praktično okončana viševekovna zavojevačka vladavina otomanske imperije na ovim prostorima, biti upriličena ispred kosturnice na Zebrnjaku oskrnavljene i urušene još 1942. godine. Tako taj antislobodarski i anticivilizacijski dokaz terorističkog čina fašista, do daljeg ostaje zamrznut osakaćenim memorijalom.

Dok je većina srpskih vojničkih memorijala i obeležja u Makedoniji dostupna i u poslednje vreme relativno dobro uređena, još mnogo je grobalja zaraslih u korov i humki srpskih ratnika duboko u zaboravu.

Da svako spomen-obeležje, međutim, nije uvek i dostupno za posetu i slobodno odavanje počasti potomaka, potvrđuje i primer „gazdovanja" hramom Slave, svetog Arhangela Mihaila u skopskom naselju Autokomanda. Ta zadužbina kralja Aleksandra Karađorđevića iz 1938. podignuta je upravo kao spomen-crkva iznad kripte sa kostima poginulih vojnika iz balkanskih i Prvog svetskog rata na području tog dela Makedonije.

U poslednjih petnaestak godina, posebno o Vidovdanu, delegacije ambasade i srpskih stranaka i asocijacija u Skoplju redovno polažu vence i cveće u čast dužne pošte poginulim vojnicima iz oslobodilačkih ratova upravo u toj kripti. Tako je bilo i ovog Vidovdana. Uz predstavnike ambasade Srbije, srpskih stranaka i asocijacija, odavanju počasti i pošte poginulim ratnicima „pomogao" je i „dežurni pop" kanonski nepriznate MPC, koji se, eto, odvažio da okadi kovčežiće sa kostima vojnika koji tu počivaju.

I, tako do sledeće prilike za zvanično obeležavanje nekog datuma iz istorije Srba. A u međuvremenu, u tom hramu, za „obične" Srbe i druge namernike, nema mogućnosti - „neorganizovano" da posete zamandaljenu spomen-kriptu. Samo nekoliko sedmica pre Vidovdana, iz tog hrama vraćena je grupa mladih iz Beograda koji su nameravali da odaju počast precima. Deo od njih u toj kripti ima i direktne pretke. „Dežurni pop", bez mantije i sa cigaretom u ruci, krajnje neljubazno je gostima iz Srbije odbrusio da ne mogu tek tako, „neorganizovano" i „nenajavljeno" da svraćaju u kriptu, jer, valjalo bi je najpre srediti i očistiti...".

U toj grupi mladih iz Srbije bilo je i vernika i ateista. Ovi prvi su, kažu, uz zapaljenu voštanicu, hteli da se pomole za pokoj duše svojih predaka, a ovi drugi, makar samo da oćute ispred kostiju poginulih... Nije im dozvoljeno. Svejedno, obećali su da će ponovo doći... Možda im sledeći put dozvole posetu.

Ne ulazeći u suštinu oduženog višedecenijskog problema i svih bolnih posledica crkvenog raskola u Makedoniji, (koji se, pre svega, prelama preko leđa ovdašnjih nedužnih verujućih Srba, koji praktično, nemaju prava na slobodu veroispovesti), nameće se pitanje - ko ima pravo da dozira pristup takvim memorijalima.

I Srbija i Makedonija su sekularne države. I u crkveno se, zvanično, ne dira. Naravno, i u ovom hramu, sada pod gazdovanjem kanonski nepriznate Makedonske pravoslavne crkve, svakome je dozvoljen ulazak. Nije zabranjeno, kako kažu, da zapalite sveću, ostavite koju paru na krst i ikonu, budete i na liturgiji. Ali da siđete u spomen-kriptu ne možete bez dozvole „dežurnog". Nije ni uputno, jer bi se otkrilo da je spomen-kripta praktično pretvorena u - magacin. U svim „običnim danima" preko godine, do značajnijih datuma kada se dozvoljava polaganje venaca zvaničnim delegacijima Srba, u kripti se odlažu zalihe pića, sveća, razni alati, odežde i drugi crkveni artikli. To se u tom hramu čak i ne krije.

Za to što je bogomolja podignuta upravo u čast poginulim ratnicima koji počivaju u spomen-kripti, u MPC mnogo se ne haje. Za sada njihovi popovi doziraju pravo ko može i kada u kripti da oda počast poginulima. Sa druge strane, u porti istog hrama na lepo uređenom engleskom vojničkom groblju ratnika koji su poginuli u istim bojevima sa srpskim, pošta može da se oda u svako doba. Saveznički vojnici su, eto, poginuli u istom ratu, ali su tu sada - podeljeni. Crkva je podignuta u slavu poginulih srpskih ratnika, ali njihove kosti, nažalost, ostaju - zaključane.