Država da testira snagu dijaspore

Danijela Sremac (Danielle Sremac) je rođena u Beogradu, odrasla je u Klivlendu, a danas živi u Vašingtonu, pisac je i slikarka. Njena knjiga "Rat rečima" (War od Words, 1999.) je rezultat decenijske borbe za istinom i pravičnošću u izveštavanju zapadnih medija o srpskom narodu tokom ratova devedesetih. Danas, Sremac nastavlja sa pozitivnom promocijom srpskog imena, a njeno najnovije delo se zove "Srce Srbije: turneja kroz kulturu".

"Kad se uporede moje dve knjige, prva knjiga "Rat rečima", izdata 1999. godine u vezi medijskog rata koji je stvarao pogrešne informacije o srpskom narodu objašnjava "šta nismo," a ova nova knjiga "Srce Srbije" prikazuje "šta jesmo", kaže Sremac.

Iz perspektive nekoga ko dolazi iz dijaspore, ali, uprkos iskustvu i obrazovanju bez čvrstih veza sa maticom, Danijela Sremac je odgovorila na nekoliko ključnih pitanja o identitetu i odnosu dijaspore i matice.

Da li smo dovoljno ponosni na našu kulturu i poreklo?

"Naravno kod mnogih od nas postoji ponos na srpsku kulturu, posebno u dijaspori koja održava svoje nasleđe širom sveta.  Međutim, srpska kultura u drugom delu XX veka je bila dosta omalovažavana u modernoj Jugoslaviji, gde se nije smatralo poželjno potenciranje srpskog identiteta. Srpski identitet krajem XX veka je dobio još jedan udar od strane međunarodnih medija koji su prenosili nepravilnu sliku situacije i srpskog naroda tokom raznih sukoba. Tako da smatram da je sada važno više nego ikada da sagledamo sve pozitivne elemente naše kulture. Zbog toga je ova knjiga reakcija na moje lično ubeđenje da se često ne pridaje dovoljno poštovanja našoj kulturi koja je stvarana stotinama godina pod veoma teškim uslovima i preživela zahvaljujući snažnim ličnostima, ne samo svih boraca i duhovnih vođa, nego i zahvaljujući svakoj majci koja je gajila familiju, prenosila srpske tradicije i pripremala srpsku hranu, kao i svim kreativnim ličnostima koje su stvarale odeću i nošnje kroz vekove da bi ih danas imali... Mi smo narod čija je kultura svojom borbenošću, humorom i duhovnom snagom preživela razne sukobe i katastrofe, kao cvet koji se uporno javlja iz pepela".

Da li u Americi postoji interes za kulturu etničkih zajednica? Koliko tome može da doprinese pojedinac?

"Jeste, postoji veliki interes. Dokaz za to se vidi kroz osmeh i oduševljenje na licima ljudi koji listaju knjigu tokom mojih promocija u raznim gradovima SAD-a... Ja sam oduvek verovala u doprinos pojedinca. Ako su ideje dobre, čak i jedna osoba može velike stvari da postigne u bilo kojem pogledu. Nekad je potrebna samo mala varnica da upali ono što u svima nama miruje, ali gori, a to je ljubav prema našem narodu. I nema boljeg načina da se upali, po mom mišljenu, nego vizuelnom stimulacijom, putem fotografija ili video snimaka"

Da li mislite da je srpska dijaspora u SAD dobro organizovana?

"Veliki deo dijaspore je dosta dobro organizovan u smislu crkvene zajednice, socijalnih i kulturnih aktivnosti i organizacija. Naravno, zahvaljujući internetu i socijalnim mrežama danas je mnogo lakše dospeti do pojedinaca i preneti neku akciju, događaj ili informaciju. Međutim, još uvek nije organizovana neka značajna akcija koja zahteva učešće velikog broja ljudi u dijaspori u podršci specifičnih projekata u direktnoj saradnji sa Srbijom, a to dosta zavisi od spremnosti vodećih struktura Srbije da prihvate takvu blisku saradnju. Drugim recima, mreža srpske dijaspore postoji i ona je dosta čvrsta, međutim još ništa nije upalo u tu mrežu da joj testira snagu."

Zbog čega će, po vašem mišljenju, u narednom periodu, biti potrebna dobra organizacija dijaspore?

"Zato što ogroman potencijal srpske dijaspore koji treba da igra pozitivnu ulogu u budućem razvoju Srbije, bilo u ekonomskom, političkom ili kulturnom razvoju, još uvek nije dovoljno iskorišćen. Razlozi su komplikovani, ali pored ostalog, postoji i dalje u nekim krugovima u Srbiji jedno nepoverenje, pa čak i sumnja prema pojedincima u dijaspori koji su u vodećim krugovima svoje profesije i koji žele da primene lično znanje i iskustvo u specificnoj saradnji sa Srbijom. Drugim rečima, vodeći intelektualni, politički i profesionalni krugovi u Srbiji, treba da pređu preko predrasuda, pa čak i da preskoče to da li neko govori srpski jezik ili ne, već da sagledaju sliku u širem planu... Ne razmišljati o momentalnim prihodima, nego gledati na budućnost, graditi solidne veze sa dijasporom koje mogu da pomognu specifičnim potrebama srpskog naroda, u industriji, medicini, obrazovanju i razvoju. Smatram da kada se stvori taj nivo saradnje sa vodećim strukturama Srbije, onda organizacije u dijaspori mogu imati konkretni plan oko kojeg bi mogli svi u dijaspori da pomognu. Pored toga, što se tiče same dijaspore, potrebno je, ne samo imati organizacije, već organizacije sa specifičnim ciljevima. Ti ciljevi koji bi gradili i jačali želju kod srpskog naroda ne isključivo da prisustvuju druženjima i socijalnim aktivnostima, nego i da direktno pomognu u ostvarenju svih važnih projekta koji pomažu Srbiji."

Kakvi se ciljevi mogu staviti pred dijasporu u smislu istinske podrške matici i na koji način?

"Postoje razni projekti koji bi doneli beneficije Srbiji, međutim da bi se ostvarili mora da postoji transparentnost u radu. Ne može se očekivati da strani spoljni investitori u dijaspori finansiraju projekte bez direktne saradnje. Potreban je pregled evidencije svih aktivnisti, svačije delatnosti i prihoda.  To se odnosi recimo na bolnice kojima mnogi u dijaspori žele da pomognu, na primer u organizovanju studija i specijalizacija van Srbije, i za finansiranje nove medicinske opreme i prostorija. Takođe, postoje kompanije koje žele da zaposle ljude u Srbiji u raznim industrijama pod uslovom da postoji stabilna struktura zakona i sistema za takav rad. Kad se stvori utisak da postoji "transparentni" sistem i atmosfera u Srbiji gde se tačno zna svačija odgovornost i legalne procedure za bilo koji rad i trgovinu, onda će se "odrešiti" silni potencijal dijaspore, koji bi značajno transformisao život u Srbiji."