Radmila Ristić je rođena 12. oktobra 1920. godine u malom mestu Kuršumlija u Topličkom kraju u Jugoslaviji (kako se tada zemlja zvala). Otac Mirko bio je poslovan čovek - trgovac, koji je umro pre nego što se ona rodila. Radmilu i njene dve starije sestre odgajila je majka Persida u familiji gde su bile i dve tetke - žene jake volje kao i ekscentrični ujaci i živahni rođaci.

Stariji članovi porodice živeli su pod otomanskom okupacijom i mnogi kulturni uticaji iz tog perioda mogli su se videti u njihovom načinu odevanja i ishrani. Leta provedena u Kuršumliji, za decu su bila divno vreme, mogli su da trče po šumama i livadama, da beru orahe, divlje jagode i pečurke. Pazarni dan je predstavljao posebno slavlje, kako za decu tako i za odrasle. Bio je to dan kada je putujući guslar pevao narodne pesme o hrabrim srpskim vitezovima i ratnicima u duhu drevne tradicije Homerove Ilijade i Odiseje. Radmila bi o tome govorila svojoj deci pre spavanja.

Tokom zima sa dubokim snegom, sitnu decu je trebalo nositi do škole kroz sneg do pojasa. Decu bi na ramenima nosili momci koji su radili na imanju. Od hladnih zima branili su se uz vatru koja je pucketala na ognjištu i tople paprikaše.

Tada je Radmila napunila dvanaest godina, njenim sestrama je bilo potrebno srednje obrazovanje tako da se porodica preselila u Beograd. Radmila je išla stopama svojih sestara i počela da studira ekonomiju. Njene studije prekinuo je drugi svetski rat, ali su devojke čuvale svoje znanje engleskog jezika čitajući jedna drugoj romane sestara Bronte. U tim tmurnim danima često su se zbog nedostatka hrane za večeru „služili Orkanski Visovi".

Teška ratna iskustva, uključujući i njeno hapšenje od strane Gestapoa ohrabrili su Radmilu da krene za svojim sestrama u Englesku. Radmila je pobegla u julu 1945 godine. Poručnik Šugerkranc iz Južnoafričke 44. eskadrile izveo je avionom iz Beograda. Ta eskadrila je letela za Beograd i nazad noseći pomoć za partizane. Poručnik Šugerkranc je mogao da je obavesti samo nekoliko sati pre leta . Prerušena u mehaničara odvedena je do aviona gde su je sakrili ispod kabine. U tim skučenim uslovima je čučala satima pre nego što je avion odleteo za Bari.

Mnogo decenija kasnije kada je eskadrila odlikovana 16. novembra 1968 godine, Radmila i njena porodica su pozvani da prisustvuju ceremoniji.

Tokom svog boravka u Bariju u 139. eskadrili upoznala je zgodnog poručnika britanskog kraljevskog vazduhoplovstva (RAF) po imenu Fransis Majk Hej. Venčali su se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Londonu 1946. godine. Njena sestra Dragica i njena rođaka Mila su živele u Londonu, ali Radmila nikad ponovo nije videla svoju majku i stariju sestru.

Tokom rata Radmila je obolela od tuberkuloze i njen suprug je odveo u svoju zemlju u Južnu Afriku. Nastanili su se u Johanesburgu u kojem se zbog visoke nadmorske visine i suvog vazduha Radmila oporavila. Njihovo prvo dete Fransis Mirko rođen je 1947. a zatim im se rodila kći En Persida.

U prvim godinama posle rata mnogo Srba je došlo u Johanesburg, a Hej, pravi engleski džentlmen naučio je srpske običaje tokom pozdravljanja. Ne ljubi u obraz jednom, dvaput, već tri puta! Uz suprugu koja je volela da igra i kuva nagovorili su ga da igra kolo, jede punjene paprike i doboš tortu, koja je omiljena u porodici, i da se krsti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Deca su krštena u pravoslavnoj veri, a Radmila je bila vrlo pobožan vernik Srpske pravoslavne crkve.

Dok je Radmilin suprug sticao svoj ugled u svetu rudarstva i pomorstva, ona je vodila svoje domaćinstvo, podizala decu i živo se zanimala za posao svog supruga. Bila je aktivna u mnogim dobrotvornim aktivnostima, kao što je pomoć gladnoj deci i napuštenim životinjama. Sećanje na glad i smrt njenog belog terijera, Dženi, tokom drugog svetskog rata nikada nije izbledelo.

Posao njenog supruga vodio je u mnoge lepe, fascinantne afričke zemlje i porodica je provodila dosta vremena u Mozambiku, Malaviju i Bocvani. Prva stvar koju bi Radmila uradila u nekoj novoj zemlji je da posadi baštu sa povrćem i lekovitim biljem.

Radmila je 1980. godine ostala udovica i nastavila da živi u Johanesburgu, okružena svojim omiljenim knjigama, Biblijom, klasičnom grčkom literaturom, ruskim romanima i knjigama srpske poezije i istorije. S obzirom na svoj dar, strasno se posvetila pletenju, heklanju i tapiseriji. Kada je bila u poseti svojoj rodbini u Engleskoj njen sin, snaja i unuci dobili su na poklon ručno izrađene džempere, kapute, kape, ženske rukavice i šalove.

Umrla je u 90. godini, 5. januara 2011 godine u Južnoj Africi, njenoj novoj otadžbini. Kao i sa mnogim drugim ljudima koji su preživeli sve preokrete koje doneo drugi svetski rat i njen život se radikalno promenio. Postala je deo brojne srpske dijaspore. Uvek je u sećanju čuvala svoju voljenu Srbiju dok je sa entuzijazmom započela svoj novi život na špicu Afrike.