Nestajanje jedne zajednice - uživo

Od devedesetih u Brazil je iz bivše Jugoslavije stigao znatan broj profesionalaca. Većina se uzdigla u sam vrh u svojim oblastima, ali se taj rezultat ne vidi kao i dostignuće zajednice, jer nje nema. Za zajednicu je potrebna i matica, a matica u slučaju Srba, pa i ostalih "naših naroda i narodnosti", ne postoji. Ili ne mari.

Kultura Brazila je došljačka. Ko god je dolazio sadio je tu nešto svoje. Nešto je hvatalo dublji koren, nešto nije. Zavisilo je najviše od onih koji su dolazili, od njihovog broja, organizovanosti, inventivnosti. Kada vidite šta su, na primer, doneli Japanci koji su praktično postavili poljoprivredni sistem, a Brazil je danas svetska poljoprivredna sila, ne možete da se ne zapitate šta smo tu mi posadili. To "mi" može da se definiše i kao uže kao Srbi, i šire kao "svi naši narodi i narodnosti". I u jednom i u drugom slučaju rezultat je manje-više identičan - ne vidi se skoro ništa, bar ne na površini.

Odnosi s maticom

Srbija svoje iseljenike kojih je uvrh glave nekoliko hiljada, a koji su u međuvremenu mahom stekli i brazilsko državljanstvo, tretira kao i sve druge strance. Onima koji su prva generacija ambasada nije u stanju da izda nove pasoše pošto nema odgovarajuću mašinu, pa im naplaćuje vize, jer oni kad idu u Srbiju putuju sa brazilskim pasošima koje su u međuvremenu stekli. Deci srpskih iseljenika, kojima se državljanstvo i pasoš često uskraćuju, uredno se i bez ikakvog popusta naplaćuju vize.

Jugoslavija još "postoji"

Jugosloveni, odakle god da su i ma koliko da su bili ideološki i nacionalno ekstremni po dolasku, samo generaciju ili dve kasnije uglavnom su utopljeni.

Kao Jugosloveni, dok je Jugoslavija postojala, još su donekle i bili vidljivi kao zajednica. O tome na svoj način svedoči i prvi spomenik Titu izvan Jugoslavije koji je u Kampinasu, jednom od ekonomski najrazvijenijih gradova Brazila, na sat vremena od Sao Paula, podignut inicijativom jugoslovenskih iseljenika iz države Sao Paulo, mahom Hrvata, koji stoji u neposrednom komšiluku Džona Kenedija.

Devedesetih je usitnjavanje ionako relativno male zajednice učinilo skoro potpuno nevidljivim. Moglo bi se reći da je nevidljivost čak institucionalna. Kad dođete u Federalnu policiju da produžite vizu, ili ako hoćete da prenoćite u jednom od hostela ‘‘Če Lagarto'' (reč je o najpoznatijem hostelskom lancu u Brazilu), na listi zemalja koju kompjuter nudi opcija Srbija, Hrvatska ili Bosna ne postoji. Postoji samo Jugoslavija.

Jedna mlada profesorka iz Sao Paula mi je ispričala kako je prošlog leta imala problem da od fakulteta dobije novac za putne troškove za konferenciju u Srbiji - jer administracija Univerziteta Sao Paula Srbiju nije imala u kompjuteru, pa samim tim nije mogla ni da odobri pare za put!

Nekoliko hiljada ili desetina hiljada Brazilskih Srba, Hrvata i ostalih "naših naroda i narodnosti" čak ni u zbiru ne dobacuju do statističke greške. Toliko ih je malo da se kada pričate srpski (ili srpsko-hrvatsko-bosansko-crnogorski, svejedno) u dvadesetmilionskom Sao Paulu osećate kao da komunicirate nekim tajnim kodnim sistemom. Ni onima koji se interesuju i nešto znaju nije lako objasniti odakle dolazite. Srbija i Hercegovina? Malo gde kao u ogromnom Brazilu možete uživo da gledate nestajanje jedne zajednice. I to svoje.