Снима се документарни филм "33 анђела"

После филма "Логор смрти у Карашјоку" који говори о страдању Срба током Другог светског рата у нацистичким логорима у Норвешкој, у српско-норвешкој копродукцији се снима и филм "33 анђела" посвећене деци страдалој у норвешким логорима. Део филма снимљен је у Београду и то је била прилика да се сусретнемо са члановима екипе.

Филмску екипу окупио је Бранко Димовић Димески који дуго живи у Норвешкој, а који је већ продуцирао и документарни филм Логор смрти у Карашјоку.

Редитељ филма је Горан Вукчевић, а продуцент Драган Виденовић. У раду на филму учествују и Јоханес Солберг, доктор филозофије и теологије као и многи историчари из Србије и Норвешке.

Прве сцене филма под радним насловом "33 анђела", снимљене су на локалитету Старо сајмиште у Београду.

"Највећи број деце који је касније послат у норвешке логоре за време Другог светског рата, управо послат из логора Старо сајмиште, а пре тога логора у Јасеновцу.Урадили смо огромно истраживање у сарадњи са српским и норвешким историчарима и дошли до нових сазнања приликом рада на првом филму који смо радили, "Логор смрти у Карашјоку", који је наишао на велико интересовање, како публике у Србији, тако и у Норвешкој. Дакле, дошли смо до нових сазнања, а то је страдање српске деце у логорима у Норвешкој. За време Другог светског рата, изасланик немачке команде Карл Петерсен, у команди говори о томе да је 3000 Срба мушкараца, и 3000 жена послато у логор на Старо сајмишту, као и 500 деце, од којих ће око стотину бити послато на север", каже

Велики број те несрећне, утамничене српске деце која су у Норвешку доведена заједно са старијим интернирцима у тој земљи је изгубио живот.

"Ми смо до почетка снимања имали информацију о 33 деце, али нажалост, тај број је сада у порасту, јер се велики број потомака јавио после подршке медија у Србији и Норвешкој, тако да се број увећао. Најмлађи који су страдали су деца од 12,13 до 17 година", каже

За снимање овог филма заинтересовани су и многи Норвежани, како би се додатно расветлио овај трагичан део заједничке историје.

"Рекао бих да сам од свог детињства био јако заинтересован за историју Другог светског рата, због тога што је мој деда био послат у радни логор Сакс енд хаузен. У породици смо много разговарали о томе током мог детињства и младости.
", каже

Норвежанин Јоханес Солберг, доктор филозофије и теологије, иначе, наратор у овом филму, говори о свом интересовању за трагичну судбину Срба у Норвешкој у Другом светском рату.

Јоханес Солберг је иначе, пре десетак година прешао у православну веру и на својој фарми подигао православну капелу. Формирана је и парохија у којој се окупљају Срби, као и Норвежани који су прешли у православље.

Уз велики пијетет према сенима жртава Другог светског рата, из норвешких логора смрти, пример доктора Солберга сведочи о томе да су Срби и Норвежани од тада прошли дуг пут, окупљајући се данас у миру.

Бранко ДИМОВИЋ ДИМЕСКИ/продуцент филма
Јоханес СОЛБЕРГ/доктор теологије и филозофије