Из Београда, преко Сарајева, до Сејшела… Отац Сергиос, Срђан Јаношевић, рођењем Београђанин, дипломирани хемичар, цео свој радни век провео је у ЈАТ-у и у сејшелској авио-компанији а његова супруга Весна, Сарајка, више од 40 година је у новинарству.

Пропутовали су цели свет али на Сејшелима пронашли своју мирну луку. Далеко од домовине ослонац су нашли у православној вери. За православље кажу да је званично на Сејшеле стигло у 21. веку, тачније 2009. године када је отац Сергиос рукоположен за свештеника Александријске патријаршије.

 „Како смо ми убеђени да се све дешава у најбоље могуће време, верујемо и да је православље на Сејшеле стигло у право време... Људима се чини да је касно, тек у 21. веку... Рачунамо да је православље дошло мојим рукоположењем за свештеника и свим догађајима који су се претходно десили. Тако да је то сада мисија, мада у зачетку" каже уз благи осмех протојереј-ставрофор Сергиос Јаношевић.

"Већ је постигнуто доста тога али има још више да се уради и сада је то живот мој, и великим делом живот моје породице, јер ми сви помажу у конкретним ситуацијама. Велика је то помоћ, без ње бих тешко био у могућности да одржим литургију. Ћерка ми је хоровођа, супруга ми приноси кадило, врућу воду кад треба, пева у хору, прави просфору, ... Сада све иде фино својим током, тамо се, како ја често кажем, сваке недеље дешава мало чудо у нашој капели.“

Капела је адаптирани део куће Јаношевића на Сејшелима. Отац Сергиос је први и једини православни свештеник. Уз благослов митрополита Танзаније и Сејшела, службу држи на енглеском језику а парохијане има из скоро свих православних земаља света.

„Велика већина су то Руси, Украјинци, имамо и Србе, Грке, Бугаре, Румуне, чак и Египћане. Господ је окупио све те људе, да дођу на службу, сви су разних националности - ја сам Србин, у грчкој цркви, служим им на енглеском... И то је многим људима мало чудно а на енглеском служим зато што је то један од три службена језика на Сејшелима, уз француски и креолски, који је језик домаћин,а а енглески је језик администрације али га знају сви који раде, или га бар разумеју, тако да је митрополит одмах благословио службу на енглеском.“

У мисионарској улози, оцу Сергиосу, супруга Весна је снажна подршка. Као човек из медија, у години великог јубилеја Миланског едикта, одлучила је да хришћанском свету приближи живот и значај цара Константина. Изненађена сазнањем колико мало свет зна о цару јужне Европе, Блиског истока и северне Африке, рођеном на тлу Србије, снимила је документарни филм “Од Наисуса до Константинополиса”.

„Филм сам правила за цели свет. Прва жеља ми је била да свима испричам оно што не знају о развоју хришћанства. Друго, то да је цар Константин рођен код нас у Србији, у Нишу, то посебно нико не зна, а можда и није хтео да зна. Кроз све то сам свима желела да причам о нашој Србији која је једно, за мене, божанствено место. Ја сам обишла цели свет, на најлепши могући начин али та невидљива блага код нас, а и видљива, тога заиста нема нигде. Тек када човек оде далеко, тек онда то схвати.“

„Ево скоро смо добили вест  да ће филм бити емитован на петроградској православној телевизији, да ће бити приказан у 187 земаља. Иначе, већ је емитован на дан цара Константина, односно, направљена је пројекција у граду Јокохама, 3. јуна, што је исто једно чудо а чудо се десило и захваљујући мојој кћерки која је консултант за медије председника Сејшела. Тако је овај филм отишао у цркву Покрова Пресвете Богородице, у руску цркву која се налази у Јокохами, а иначе, чему сам се ја зачудила, у Јапану има 30 православних цркава и јако пуно православних Јапанаца“ прича Весна Јаношевић.

Срђанова и Веснина ћерка Срђана, већ четврту годину је шеф прес канцеларије председника Сејшела, Џејмса Мичела.

„Без моје ћерке не бих тај филм никад направила. Она је радила презентацију и оригинал филма који је на енглеском језику јер је од првог момента наша жеља била да га покажемо целом свету. Отац Сергиос је филм превео на српски, и сада је већ филм преведен и на руски, и на грчки, и идемо даље у преводима ...“ наглашава Весна.

Иако живе на рајском тлу, желе да се врате у Београд. Ипак, не пре него што остваре неке себи задате циљеве.

„Планови су велики, ја се надам да ће ми Бог помоћи да се то све оствари" каже отац Сергиос. "Желео бих да видим да смо обезбедили земљу за цркву. Наравно да бих волео да видим да се та црква гради а највише бих волео да ја у њој служим. Тако да можда тада кад нешто стварно оставимо за векове векова, као што црква и треба да траје, онда бих можда осећао да сам нешто заиста урадио и да можемо да се вратимо у Србију.“

Отац Сергиос и његова породица верују да се све у животу дешава по Божијој промисли. Зато су лако и са захвалношћу прихватили своју улогу православних мисионара на далеким Сејшелима и неуморно настављају да светом шире лепу слику Србије.