Намерно ширење осећања колективне угрожености је, како се показало кроз историју, прилично ефикасан модел за тзв. збијање редова и постизање националног квази-јединства, али увек са погубним последицама. Неко је из тих лекција извукао поуке, а неко није.

Главне карактеристике већине данашњих навијачких дружина, па тако и оних у Мађарској, јесу помањкање културе и толеранције према свему што није моје, па су самим тим саставни делови таквог менталног склопа и острашћеност и агресивност. Рекло би се да је резултат оваквог споја на спортским трибинама најпре видљив у истицању стереотипа везаних за поједине нације, пласирању увреда на њихов рачун и оживљавању неких старих, колективних напријатељстава.

Шовинизам и агресивни национализам, који су карактеристични за понашање већине мађарских навијачких група на сваком мечу када су у им у гостима спортисти из Србије, постају, нажалост, обележја и оних сусрета на којима учествују школске екипе српске мањине у Мађарској. Са том појавом суочили су се недавно ученици Српске гимназије „Никола Тесла" из Будимпеште у Мишколцу, приликом меча са вршњацима из једне мађарске школе, у оквиру државног првенства у кошарци.

Према речима сведока овог догађаја, једногласна скандирања гледалишта била су бучнија и привлачила су већу пажњу од свега осталог што се догађало у дворани. Громогласно се клицало великој Мађарској, јуришало на јужне крајеве и светло бацало на најмрачније странице историје. Отишло се чак дотле да се српским ученицима из скоро свих грла у сали скандирало „Убице, убице!".

Занимљиво је да ни судије, а ни организатори нису у свему овоме видели ништа спорно, што би могло бити повод за њихово реаговање. Штавише, српски кошаркаши су као својеврсну подршку хулиганима протумачили одлуку главног судије да са терена одстрани српског играча, јер је после вербалних увреда које су стизале из гледалишта, направио покрет руком који је од стране арбитра оцењен као непристојан.

Ови догађаји збили су се непосредно после учесталих новинских написа и телевизијских извештаја мађарских медија о тзв. међунационалним инцидентима у Војводини. Протеклих недеља су се у мађарској јавности готово свакодневно могла чути реаговања представника државног врха на те догађаје, а колумнисти водећих будимпештанских дневних листова и тзв. независни интелектуалци у својим написима нису превише бирали изразе којима су осуђивали власти у Србији због наводног толерисања насиља према Мађарима.

Један од таквих написа је и отворено писмо које је српском премијеру Ивици Дачићу, у врло оштром тону, упутио познати мађарски филозоф и публициста Гашпар Миклош Тамаш. Овај напис је дневни лист „Непсабадшаг" објавио на целој новинској страници, а пренели су га и поједини медији на мађарском језику у Војводини.

Пажљивијем читаоцу, међутим, тешко може да промакне чињеница да је већина тих чланака писана из једностране визуре и да је обојена више емоцијама, сензационалистичким формулацијама и слоганима, него што је поткрепљена провереним подацима и чврстим аргументима. Минуле године и деценије су у многим, нама познатим случајевима, показале да је ширење осећања колективне угрожености прилично ефикасан модел за тзв. збијање редова и постизање националног квази-јединства.

Буде ли искрености, можда ћемо после најављеног априлског сусрета председника Николића и Адерa у Чуругу, успети да наслутимо разлоге због којих се та пракса периодично али врло бучно, форсира у политичком и јавном животу Мађарске.