Прича о Лужичким Србима

Лужички Срби словенски народ који живи у Лужицама, на територији Немачке (области Бранденбург и Саксонија) данас је доведен до границе опстанка. Бен Будар, србо - лужички песник и приповедач, апелује на немачке власти да не смањују средства за финансирање национално - културних организација Лужичких Срба.

Бен Будар, класик србо-лужичке књижевности, песник и приповедач, почетком године се обратио свим људима добре воље са молбом да утичу на немачке власти како би их убедили да финансирање национално - културних организација Лужичких Срба остане у досадашњем износу. У противном, прети им потпуни престанак рада или битно смањење у обиму рада.

Бен Будар је са још педесетак ентузијаста 20 година радио у националном часопису „Домовина". Захваљујући њима лужичка култура Немачке постоји још увек, а Лужички Срби имају могућност да у рукама још увек држе књиге и часописе на матерњем језику («SerbskeNowiny», «Rozhlad» и др.).

Међутим, и „Домовини", и србо - лужичком Народном ансамблу (који је основан 1952. год.) и Србо - лужичком научном институту (који је основан 1950.) прети потпуни престанак рада.

Област коју су некада насељавали Лужички Срби (зову их још Сорби или Венди) некада је била много већа - обухватала је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске.

Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима и бројних устанака који су гушени у крви, нашли унутар немачке државе.

Главно немачко оружје представљала је немачка реч.

Немачке називе су добијали градови, који су одувек били словенски. Бранибор је постао Бранденбург, Сосни су се претворили у Цосен, Дрежџани у Дрезден, Липск у Лајпциг, Торгава у Торгау, Плавно у Плауен.

Било је забрањено коришћење србо - лужичког језика, који је прогнан из цркава, судова, државних и образовних установа.

За време Хитлера Лужичане су називали словенизованим Немцима.

После уништења Трећег Рајха лужички активисти су молили да пређу у састав Чехословачке - са широком аутономијом, уз гаранцију Стаљина. Али ни Москва, ни Праг нису могли да одлуче да смање територију савезничке Немачке Демократске Републике.

Данас се Лужички Срби грчевито хватају за оно, што је још успело да се сачува.

Постоји национални часопис „Домовина", од 1958. године. Почео је са радом пројекат „Витај!" за учење србо - лужичке предшколске деце на свом матерњем језику, излази низ новина и постоји радио-емисија на матерњем језику.

У Пољској активно ради пољско - србо - лужичко друштво «ProLusatia».

Научници и истраживачи у оквиру научно-просветног пројекта „Растко Лужица" баве се проучавањем српско - српских веза.

Лужичких Срба укупно има око 60.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици. Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску подгрупу западнословенских језика.

број коментара 0 Пошаљи коментар