"Поштоване даме и господо, да ли чланови једног народа смеју да се представљају као безосећајне убитачне звери? Нема дилеме, телевизијско остварење серија "Таторт" (место злочина, прим. ред.) емитовано 5.02.2012 на Првом програму немачке телевизије (АРД) и аустријском ОРФ 2 превазишло је сваку меру.

Са највећим бројем мртвих у тридесетогодишњем постојању те серије (чак 16) насиље је било опште присутно, како физички тако и вербално. Серија "Таторт" потврђује да Срби у Бечу, који су протагонисти ове криминиластичке приче, имају наклоност ка ексцесивној бруталности. Један немачки тв-часопис најављује серију са следећом препоруком: "Ужас, толико лешева као никад! Најбоље попијте чашу шљивовице!". Један други тв часопис напомиње: "Застрашујућа студија српске заједнице у Бечу. Опис провоцира страхове и потврђује предрасуде! С правом? Или је све неистина?"

У једном другом немачком тв-часопису ова серија је: „Скандал! Убице су међу нама! Осам милиона гледалаца у Немачкој и око један милион у Аустрији (званични медијски подаци од 06.02.2012) добило је тако генералну слику о једном народу, коју Аустријанци зову "Tschuschen" (омаловажавајући израз за балканске народе): да су женомрсци, хомофоби, брутални и спремни на злочине.

После емитовања тв-серије "Зона сепарације", затим драме „Грбавица", па трилера „Springbreаk in Bosniа", авантуристичког филма „У мети - сам против свих", ратној драми „Sturm", као и режијском првенцу Анџелине Џоли на овогодишњем филмском фестивалу у Берлину „У земљи крви и меда" немачки гледаоци су, надајмо се, могли да гледају ваљда последњи филм у којем се као оквир приче узима рат у Југославији која се распала. И Џон Траволта је тренутно, како се чује, у Босни и Херцеговини и прикупља материјал за свој нови филм „Сезона убиства".

Срби су у овим продукцијама наоружани и насилници а ови „други" увек ненаоружани и жртве. Иако је највећи број грађана у Немачкој рат у бившој Ј угославији потиснуо и за њега се више и не интересује, изненађујућа је присутност теме у медијима. Да ли се ради само о случајности?

Централни Савет Срба у Немачкој (ZSD) протестује против једног таквог неадекватног и надасве негативног представљања српског народа и српских миграната у немачким медијима.

Запањујуће је да се и након двадесет година од избијања рата у бившој Југославији у јавном мнењу немачког друштва српски народ још увек, потпуно нормално, повезује с појмовима као „концентрациони логор", "освајачки рат" или „масовна силовања". При томе се филмски ствараоци, журналисти, али и једноставни грађани служе једним за оно време уобичајеним језиком ратне пропаганде, која је тако припремала рат, а потом здушно пратила спиралу насиља. Ова „вербална регулатива" за српски народ очигледно је још увек на снази и произвољно се у новинарском извештавању вади из фиоке.

ЗСД напомиње да историја о сецесионистицким ратовима у бившој Југославији још није донела коначан суд. Историчари, социолози и психолози се још муче са овом темом. У региону постоје најмање три верзије, три историје о догађајима из прошлости.

Једнострана интерпретација узрока избијања тих ратова негира чињеницу да је "пре те прошлости постојала једна прошлост". Рат у бившој Југославији се упрошћава. „Зли Срби" су напали "мирољубиве и слободоумне Словенце, Хрвате и Бошњаке" и хтели да их покоре. Овакво упрошћавање стоји у сукобу са чињеницом да је чак 600.000 ратних избеглица између 1991. и 1995. потражило заштиту у Србији (подаци Интернационалног Црвеног Крста, Женева). Од чега и од кога су ови људи бежали са ратних подручја Словеније, Хрватске и Босне и Херцеговине, пита се ЗСД?

Наравно од рата. Али, и од неке од 83 паравојне формације (извештај УН Савет за безбедност) и њихових 70.000 добровољаца на свим зараћеним странама који су између 1991. и 1993. вршљали између фронтова. Међу њима и велик број страних плаћеника: радикалних исламиста, немачких неонациста или руских националиста.

Ове јединице, често предвођене криминалцима ("владарима рата"), инструментализоване кроз обавештајне службе и подржаване од појединих влада, за време рата су вредно сарађивале. Зна се да су међусобно делили плен, одржавали "трговинске односе" а и то, да после рата седе по истим кафанама и заједно "пију шљивовицу". Према томе, режисер се за улогу „мрачног типа" могао послужити на свим странама.

Режисер напоменуте тв-серије „Таторт-ТВ", Фабиан Едер, посебно истиче да је његов филм „прецизно режиран и да је приземан и због тога врло реалан". Ако је тако, онда је бар могао да избегне да сви његови српски протагонисти у серији у српском оригиналном тону имају упечатљив хрватски нагласак.

Смешно за српске радио-телевизијске претплатнике у Немачкој-српски ратни злочинци с хрватским акцентом! Србе "који глуме себе" режисер очигледно није могао да нађе, па су тако хрватски глумци могли да "врло реално" представљају и без икаквих предрасуда до миле воље имитирају Србе.

Зашто и чему ово јавно писмо Централног Савета Срба у Немачкој? И какве оно има везе са Србима у Немачкој и Аустрији? Један од најхладнокрвних и најпримитивних српских протагониста у наведеној серији „Таторт" је младић по имену Рајко Селић. Он "дува" нос без марамице и брише слину о ногавицу. Какав примитиван лик? Само случајност?

Тај младић је по филмском сценарију рођен 1985. у Аустрији. Његови родитељи су "гастарбајтери" и власници малог италијанског ресторана. На почетку рата 1991. Рајко је, дакле имао свега 6 година. Упућен српски гледалац се пита, одакле „Рајку" његове необичне особине и зашто не брише свој нос као један интегрисани потомак друге генерације досељеника са марамицом, као остали свет.

Или се овде ради о једној још увек не откривеној и недовољно истраженој „стандардној матрици понашања српске субкултуре у Бечу"?

ЗСД се надаље пита колико је оваквих фрустрираних младих Срба из бивше Југославије деведестих година одрастало по Немачкој и Аустрији? Колико је њих као дете или омладинац немо посматрало распад домовине њихових родитеља? Да, и домовина Срба се распадала!

Колико њих је своју личност морало да гради у новој, другој домовини, у окружењу које српском народу није било наклоњено? ЗСД се пита, како један такав идентитет на крају изгледа и, пре свега, ко га формира? Како један млад човек одраста кад изнад читавог његовог народа лебди стигма?

ЗСД подсећа, да се од почетка конфликата на Балкану на територји Немачке нису догађали никакви озбиљнији обрачуни измађу појединих народа из бивше Југославије. 600.000 ондашњих југословенских „гастарбајтера" избијање сукоба и рат су доживели као личну трагедију и били у шоку. Скоро 80% њих је имало намеру да се врате у ту Југославију (немачко репрезентативно испитивање, 1987).

Осим ретких изузетатака, њихов "допринос рату" је била хуманитарна помоћ свом народу у вредности од више милијарди евра.

ЗСД због тога осуђује стигматизацију целокупног српског народа у Немачкој који је у више од 40 година миграције стекао и заслужио добро име, као колега с посла, комшија, члан породице и, пре свега, као грађанин ове земље.

На немачкој телевизији се врте стереотипи као „пољски лопови аутомобила", „вијетнамски шверцери цигарета", „турске чистачице", „руска мафија" или „украјинске проституке". ЗСД жали да се међу стеротипе увукао још један- „српски ратни злочинац".

Ми то осуђујемо и скрећемо пажњу на обавезу одговорних у медијима која стоји у Националном интеграционом плану Немачке 2007: "Медији могу придонети међусобном разумевању различитих политичких, социјалних и етничких групација и придонети смањењу предрасуда". Ово основно начело је овде повређено.

Скоро ниједна друга европска нација у последње две деценије није била толико на мети западних медија као српска. Са малим изузецима, већина медијских прилога о Србима и Србији је била негативна и негирајућа, праћена необавештеношћу и поткрепљена селективним и једностраним запажањем.

ЗСД захтева од одговорних у медијима и од новинара да развију више сензибилности и радозналости, а посебно да одступе од једностраног обрађивања и приступу „балканским темама" како то већ чине 20 година. Од програмских савета радио-телевизије се захтева да обрате пажњу и да се на њиховим каналима не користе стереотипи.

Један аустријски гледалац серије „Таторт" је у једном од многобројних интернет форума о серији схватио о чему се ради и ми смо слободни да га на крају цитирамо: „Наравно да је рат (у бившој Југославији, прим.ред.) људе екстремно отупео.  Отварањем граница, бруталност као и економске разлике су стигле и до Аустрије. С друге стране, како је људима који су у Бечу одрасли и поседују типичан спољни изглед који је у филму до повраћања био наглашен? Обезкорењени, упечатљивог понашања у школи и са катастрофалним изгледима за посао, многе од њих гурамо у коцку и криминал. Ако се овим људима не понуди реална животна перспектива, онда смо криви што такве субкултуре настају."