Десетак младих бајкера који су у по бела дана заузели једну од најважнијих раскрсница у граду и никоме не дозвољавају да прође, те у хору праве несносну буку својим ојачаним моторима све док на сцену не ступе полицијске патроле - тада мотори један за другим крећу низ улицу као поток мамећи патролна кола за собом, те ритмичним турирањем мотора и смелим, изазивачким кривудањем између полицијских аутомобила одговарају на позиве власти мегафоном да стану и предају се.

Два тркачка аутомобила који од ситних ноћних сати максималном брзином упорно круже око неколико хотела у богатом кварту града, са возачима који бесомучно газе педалу гаса и кочнице, држећи госте угледних угоститељских објеката будним све до свитања.

Ово су неки од примера кршења јавног реда за које су одговрни припадници моторних банди у Јапану познати као „Босозоку“ (племе које вози дивље).

Реч је о бандама младих возача, обично тинејџера, који у преправљеним аутомобилима и мотоциклима дивљају улицама, дању правећи хаос у саобраћају, а ноћу тероришући становништво буком.

Они се, понекад у групама и од по стотинак аутомобила и мотора, упућују у дуге вожње када намерно крше саобраћајне прописе, иритирају становништво и исмевају полицију, изражавајући протест против традиционалне јапанске културе која на сваком кораку од појединца захтева дисциплину, уздржавање, неистицање и учтивост.

Са својих возила уклањају делове који пригушују буку мотора, врше бројне преправке са циљем да повећају моћ погонске јединице, те додају упадљиве украсе и ознаке који служе за међусобно препознавање и као средство за привлачење пажње становништва.

Међу тим додацима су закрилца каква се виђају на рели аутомобилима, предимензионирани браници, слике пламена на хауби која стварају утисак да ватра избија из мотора, односно налепнице са црвеним, излазећим Сунцем које је било симбол бивше јапанске царске војске.

„Босозоку“ често користе и затамњена стекла, те носе хируршке маске и шалове како би прикрили свој идентитет.

Сматра се да су се прве групе бајкера у Јапану појавиле током педесетих година прошлог века када је домаћа аутомото индустрија почела великим корацима да се опоравља од разарања које је претрпела у бомбардовањима крајем Другог светског рата, када су себе називали „Громовницима“.

Врхунац деловања „Босозоку“ су достигли у првој половини осамдесетих када их је, по званичним подацима полиције, било преко 40,000 хиљада.

Најчешће обучени у униформе и комбинезоне налик онима које су током рата носили камиказе пилоти, са врећастим панталонама и цокулама, или као рокери, у џинзу, са јакнама прошараним амблемима и именом групе којој припадају и рокабили фризурама, они су на улицама јапанских градова пекли занат ситног криминалца, младог приправника у банди јакуза, сејући страх и трепет међу возачима и другим грађанима својом дивљом вожњом, а понекад и тучом и разбијањем имовине.

Међутим, од када је 2004. године нови закон омогућио групна хапшења припадника мото банди и њихово брже судско процесуирање, босозоку су почели да нестају са улица и да користе мање упадљиве машине и одећу како би полицији било теже да их идентификује.

Сматра се да их тренутно има нешто мање од 10,000, и да су подељени у око 500 група.

Социолози тврде да је један од узрока пада броја ових урбаних побуњеника у последњој деценији и лошија економска ситуација, која отежава преправљање и одржавање скупих машина.

Иако мање агресивни и стилски интересантни него осамдесетих и деведесетих година, јапански друмски разбојници су и даље присутни, нарочито у мањим градовима и на аутопутевима где има више простора за брзу вожњу и надмудривање са полицијом.