Ајос Николаос – чинија зелених суза

Ако се човек на Криту сместио у Ираклио, Ајос Николаос – Свети Никола – идеалан је циљ за излет. Вожња аутобусом траје нешто више од сат времена. Млађи излетници ће знати да цене барове и ноћне клубове овог градића, а старији све остало.

Нобеловац рођен баш ту

Ираклио је у зору пуст, полако се пешке спуштамо до аутобуске станице. Она се од 2018. зове Атина, заправо је бивша фабрика сапуна и керозина чији су корени још у 19. веку. Преуредили су је у модерну станицу од камена, дрвета и стакла.

Сместила се између луке и градских зидина, у четврт у коју туристи, иначе, не би залазили.

Оно што мене заокупља – један од власника овог комплекса звао се Панајотис Алепуделис, потицао је са острва Лезбос, а овде је са братом отворио фабрику сапуна. Ту му се 1911. родио син Одисеас. Породица ће се касније преселити у Атину, а син ће под уметничким именом Одисеас Елитис постати славни песник, чији ће књижевни рад 1979. бити одликован Нобеловом наградом.

Доручкујемо у станичном кафеу чекајући аутобус. Не бисмо смели да направимо грешку и да купљене сендвиче понесемо у аутобус. У критском јавном превозу строго је забрањено жвакање, чак и уношење хране.

Критска црвеница

Нешто више од сат времена возимо се северном обалом Крита према Светом Николи.

Зора се претворила у блиставо јутро, сунце просипа златнике по Белом мору, како су питомо Егејско море звали морнари – намучени немирним Црним морем.

Успут се смењују плаже и туристичка насеља, Крит је очито популарна дестинација и за људе који летују на класичан начин – апартман, плажа, таверна.

Уочавам обрађене парцеле са изразито црвеном земљом. И тамо где су од планине отели пут, засечено стење је прошарано црвеном бојом. Црвеница, terra rossa, неразградиви део кречњака, који се мрви и таложи миленијумима, помешан са сахарским песком. Кажу да лако упија и дуго држи воду, па жедне биљке на њој могу да преживе сушу. Цене је виноградари и овакви путници попут мене, јер мислим да њена боја добро стоји егејском плаветнилу.

Свето тројство Медитерана – винова лоза, смоква, маслина – на њој се осећа добро. Увек бих јој се обрадовао, на Сицилији, у Истри, ево и на Криту.

Поред чињенице да прво европско виноградарство потиче са Крита, божанствена домаћа вина, нарочито бела, можда јесу тако осебујна јер је чокот својим кореном заривен баш у ову црвеницу.

Приватна хотелска црква

Приближавамо се Светом Николи, месту од свега 11.000 душа. Обично је то име за грчке прилике, јер је овај светац познат као заштитник рибара и морнара – а Грци су и једно и друго одвајкада. Заправо, тако се зове црква, једна од најстаријих на Криту, не могу да тачно утврде да ли је из деветог или десетог века.

Сада се на полуострву где је саграђена та црква, североисточно од града, налази хотелски комплекс. А црква која је дала име граду обрела се после десет векова на туђем приватном поседу. Одлучио сам да не идем тамо – не подржавам приватизацију културне баштине.

И ево нас, улазимо аутобусом на станицу. Налазимо се на источном Криту, на западној обали залива Мирабело. Мапе које сам претходно гледао нису ме припремиле на чињеницу да ће нас аутобус искрцати високо изнад града. Од поспане станице пут води кратко узбрдо, а код градске болнице ваља кренути стрмом улицом низбрдо.

На први поглед градић подсећа на многа мања грчка места, сплет каблова на бандерама, радње са изложеном јефтином робом, уски тротоари. Лево је градска пијаца, завиримо и тамо, јер град и не можете упознати ако нисте били на пијаци. Људи лица испуцалог од сунца, тамнопути критски сељаци и накупци, причају углас нудећи своју робу.

Чинија зелених суза

Само неколико стотина метара даље, без упозорења, наиђемо на видиковац изнад залива који је некада био слатководно језеро. И атмосфера се нагло мења. Лево је литица изнад воде на којој су нанизани кафеи и ресторани. Десно се спушта улица, такође по стрмој каменој падини изнад воде. И опет низ ресторана. А доле, уз језерску обалу – баштице уз променаду.

Овај леп призор има и име – језеро Вулизмени. Некада слатководно језеро је 1870. каналом повезано са градском луком, па је од тада, технички гледано, залив. Али оно што задивљен посматрам мени каже да се град ипак сав склупчао око језера, као око чиније зелених суза.

Неколико кафеа и ресторана нуде нам терасе које као орловска гнезда столују над Вулизменијем. Кажу да се богиња Атина купала у овом језеру, али то се не може научно потврдити.

Друга прича је још занимљивија. Наводно језеро уопште нема дна, већ је дубоким воденим ходницима повезано са монденским острвом Санторини. Пошто је то острво 120 километара северније, био би то јако дугачак подводни пут. Кажу да је 1956. вода језера подрхтавала када се на удаљеном острву десио земљотрес, па оне мештане који су то видели, више ништа не може разуверити – за њих је ова легенда заправо чињеница.

Геолози кажу да је језеро поприлично дубоко – 65 метара. Извесно је да су немачке трупе при повлачењу крајем Другог светског рата унутра бацале оружје и оклопна возила. Можда и ја поверујем у причу о дубоком каналу до Санторинија ако тамо једном на плажу исплива хаубица.

Приче постају скулптуре

Сишли смо довољно дубоко у град да видимо променаду и степенице које воде ка њој. Али иза ћошка нас мами главна пешачка уличица која паралелно уз променаду води ка луци. Улица се, наравно, зове по датуму када је Грчка одбила Мусолинијев ултиматум 28. октобра 1940. Тај дан се у Грчкој обележава као дан када су сили рекли „охи“.

Лепо уређене радње и кафеи, туристи који се роје, блага низбрдица, дају улици несвакидашњи шарм. На дну улице идемо даље према луци.

Највиша зграда у вароши тренутно је крузер који попут усидреног београдског блока мирује уз док, а на прамцу је написано Еуропа 2. Све баште у луци су такође пуне. Полазимо лучком обалом ка споменику који очито представља Европу на леђима бика.

Легенда каже да се Зевс, генерални директор у колонији богова на Олимпу, заљубио у прелепу принцезу Европу. Узео је облик белог бика и пришао јој. Она је пожелела да јаше на леђима расне животиње. Чим се попела на његова леђа, бик се дао у трк преко мора, не обазирући се на вриску и сузе уплашене Европе. Одвео ју је овамо, на Крит.

Скулптуру је дизајнирао критски режисер Никос Кундурос, а израдили су је вајари Никос и Пантелис Сотиријадес. Сада пролазимо поред ове критске Европе у потрази за добрим капућином. Ова варошица на обали поред мора, пре уласка у увалу са градском плажом нуди још једну скулптуру. Мени је личила на крак октопода. Али то је козји рог.

Зевс се, као мали, играо на Криту са козом Амалтејом, одрастао је на њеном млеку. У игри јој је сломио један рог, па је у знак извињења тај рог претворио у рог изобиља.

Можда је ова прича у позадини чињенице да је једно острво у близини – Агии Пандес – недоступно туристима. То је резерват за критске дивље козе.

Већ виђено

Кафић који смо изабрали – Дежа ви – коначно нам даје прилику да се одморимо од свега што нуди овај живахан критски град на обали Егеја. У хладу смо, а на ивици плаже. На дрвећу су окачени кавези са папагајима. Конобар пита одакле смо, па одмах након тога: „Звезда" или „Партизан"? Скоро да сам рекао „Чукарички“, али нисам имао срца да разочарам критског младића. Сличну ствар сам доживео на Крфу. Грци воле да се деле на српски начин.

У наредна два сата доколица је била чисто уживање. Плажа је поприлично попуњена, али без гужве. Таласи запљускују шљунчану обалу. Пада ми на памет стих Одисеоса Елитиса чији је име у мојој младости било превођено као Одисеј: „Речи таласа једва изговорене или тек наслућене у шуму и друге које личе на речи мртвих“.

Знао је то грчки песник – ови таласи су речи једне песме на језику којем још нисмо дорасли. То је језик и свих оних који су пре нас били на овом месту. Тако ми буде увек када ме лепота закује за неки тренутак. Потпуно се стопим са њим. Па се онда и ја сетим свих мојих мртвих, ваљда и они имају право да овде на Криту мојим очима сркну од живота.

Глад прекида меланхолију. Већ је касно поподне. Одлазимо даље обалом до таверне Архонтико - име је обећавајуће јер означава палату или вилу. Тамо нас дочекају са вином, лозом, критским мезетом и невероватним погледом на обалу са бронзаним Амалтејиним рогом. Зевс га је благословио изобиљем – то је права реч за ово поподне.

Месец од црвенице

Предвече се шећкамо обалом језера, загледамо излоге, пуштамо да нас шарм овог града потпуно освоји. Видели смо најмање три или четири места на којима бисмо се могли зауставити и уживати у брујању разговора, звецкању есцајга и шољица, у преплитању разних музичких праваца над језером.

Одлучимо се за скоро празан кафе Перипу који нуди осунчану терасу изнад променаде. Ту се у себи растајемо од Светог Николе гледајући како сунце приређује свој предвечерњи ватромет на језеру.

Лимунада од ђумбира и лимуна је папрено скупа, али ми је потребна како бих заокружио овај дан. Ова варошица има мање тешке прошлости од славнијих и већих градова на Криту, али је успела да јединствену конфигурацију претвори у привлачност. За други пут смо оставили излет на оближње острво Спиналонго, које је до средине прошлог века било колонија за оболеле од лепре, последња у Европи.

Пењемо се ка аутобуској станици улицом Константина Палеолога, последњег византијског цара и сина српске принцезе Јелене Драгаш. Осврћемо се још једном да бисмо дошли до даха и усмерили поглед низ тобоган улице, ка граду који се самодовољан спрема за ноћ.

Аутобус нас у Ираклио вози преко Неполија, варошице у брдима која има славнију и крваву хајдучку историју, јер су се становници бунили и против Млетака и против Османлија. Али сада, док споро пада мрак, људи мирно седе у тавернама и историја је закључана у локални музеј.

Месец изнад Крита као да је од црвенице. А чемпреси су црни.