Можда се дубоко не слажете са тактиком демонстраната који протестују због климатских промена бацајући кромпир пире или супу од парадајза на слике, али сама чињеница да ово читате значи да је њихова тактика успешна. Њихове спектакуларне – и криминалне – акције пресекле су замор јавности од протеста због климатских промена, запаливши јавни дискурс са великим успехом.

Скоро сваки разговор који сам водио о овим протестима – а било их је много – почео је с „наравно да морамо нешто да урадимо у вези са климатским променама, али ово није начин протеста“.

Али, који је прави начин протеста? Штрајкови глађу, мирни маршеви, напади на инфраструктуру фосилних горива и лобирање дешавају се сваке недеље. Вероватно су сви ефикасни на свој начин, али више не долазе на насловне стране, нити постају вирални на друштвеним медијима. Очи су нам се замориле.

Потребан је широк списак тактика

Ефикасни протестни покрети увек користе читав низ тактика, од писања писама, па све до кривичних дела. А свака протестна акција упућена је одређеној публици и има одређени циљ.
У случају демонстраната у уметничкој галерији, они се тако обраћају огромном броју људи који се углавном слажу да је неопходна нека врста акције за санирање климатских промена, али чекају да неко други нешто уради. Циљ је да се поново покрене разговор о климатским акцијама и усади осећај хитности.

Колико год да осуђујемо њихову тактику, они су очигледно успели да врате климатске промене у центар пажње. Не заборавимо да су климатске промене, без икакве сумње, највећа претња човечанству. Потребна је хитна и значајна акција да би се обезбедио опстанак наше врсте.

Напади су били симулације

Лажна љутња таблоидних коментатора – истих оних који се храбро иступали против финансирања уметности – пропушта кључни детаљ: Слике нису чак ни оштећене. Све мете су намерно одабране, јер су имале заштитне стаклене или пластичне облоге преко којих су напади били чисто симболични. Ван Гогова слика је поново била изложена убрзо након инцидента.

Избор циља може изгледати неприкладан. Чиме је Моне ово заслужио? Али ја бих рекао да постоји поетска лепота у избору мета. Демонстранти симулирају напад на незаменљива уметничка дела, као што човечанство вандализује нашу незаменљиву планету. Милијардер, власник Монеове слике, пожалио се да штити Монеову слику вредну 101,5 милиона евра за будуће генерације. Али он игнорише чињеницу да можда неће бити будућих генерација које ће ценити његову колекцију ако сада не предузмемо мере.

Неумесна поређења са фашистичким покретима

Неке од екстремнијих критика су се спустиле на ниво поређења ових акција с историјом фашистичког угњетавања уметности. То је с правом осетљива тема у Немачкој, где су нацисти „прочистили“ галерије од „дегенерисане уметности“ и потлачених уметника, али поредити те две ствари јесте неискрено. Поред тога што су ови напади били симулација, нацисти су имали и суштински другачије мотиве. И пре преузимања власти они су настојали да искорене другачија мишљења, а када су дошли на власт то је кулминирало покушајима да поробе Европу и геноцидом. Насупрот томе, климатски демонстранти су неистомишљеници, који желе зауставити власти да наносе масовну патњу.

У ствари, постоји дуга историја демократског протеста који укључује још већу штету на уметничким делима. Британске сифражеткиње су сатарама нападале слике, кип Мала сирена у Копенхагену је често префарбаван и чак обезглављиван. Уништавање уметности се врши чак и за уметничко изражавање – амерички уметник Роберт Раушенберг је својевремено избрисао цртеж холандско-америчког колеге Вилема де Кунинга, а светски познати британски цртач графита Банкси уништио је једно своје дело. Овде већ постоје преседани.

Такозвана радикална крила различитих протестних покрета убрзавала су промене тако што су у поређењу са њима мејнстрим демонстранати изгледали прихватљивије и разумније као и тиме што су повећавали притисак.

Можда се не слажете са тактиком климатских демонстраната, али они су успели да оставе свој траг.