Професор Чандра Викрамасинг је заиста јединствена особа. Осим што је научник, он је и награђивани пјесник. Рођен је 1939. године на Сри Ланки. Школовао се на Kраљевском колеџу Kоломбо, а касније и на Универзитету у Цејлону. Докторирао је математику на Kембриџу 1963. Специјални докторат, ScD, стекао је на истом универзитету 1972. Године. На Kембриџу је био члан Исусовог колеџа и истраживач у Институту за астрономију. Потом прелази на Универзитет у Kардифу где је од 1973. Године обављао дужност директора Департмана за примијењену математику и математичку физику све до одласка у пензију. Тренутно је почасни професор на Универзитету Бакингам.

Од његових 350 научних радова, многи су објављени у часопису Nature. Аутор је и коаутор 30 књига. Његова изузетна каријера водила га је на многе свјетске универзитете, гдје је био професор по позиву. Професор Викрамасинг има почасне докторате са Универзитета „Сока“ у Токију и Универзитета „Рухун“ у Сри Ланки. Добитник је бројних награда.

У овом разговору професор Викрамасинг води нас на задивљујуће путовање које обухвата важна открића у астрономији и астробиологији, сарадњу са сер Фредом Хојлом, погледе на модерну науку и пандемију изазвану вирусом Ковид-19.

Први сусрет и сарадња са сер Фредом Хојлом

Започнимо с питањем које нас враћа на почетак ваше научне каријере. У Kембриџ сте стигли из родне Сри Ланке 1960. године, са свјежом дипломом из математике и са престижном стипендијом Kомонвелта за докторске студије. Знамо да је ваш ментор био сер Фред Хојл. Јесте ли имали слободу избора ментора, и ако јесте, која је била ваша мотивација за рад са Хојлом?

– У својим раним тинејџерским годинама добио сам књигу Природа свемира коју је написао Фред Хојл. Био сам страствени читаталац. Прочитао сам све класике до своје 15 године. Али ово је била књига која је оставила дубоки утисак на мене. Одмах сам помислио да би требало научити више о астрономији с надом да ћу постати астроном! То је био мој дјечачки сан. Још увијек не могу да повјерујем да се мој сан остварио. Најважније је да сам заправо завршио као студент докторанд ове велике научне иконе и уско сарађивао с њим. Био сам Хојлов најближи сарадник више од половине његовог живота.

Можете ли нам дати оцјену овог заиста сјајног човјека? Сер Фред Хојл је био не само одличан научник, него и оригинални писац научне фантастике и луцидни коментатор на тему односа науке и друштва.

Мислим да ће се Фред Хојл у коначној историјској синтези сматрати најважнијим астрономом у 20. вијеку. Промијенио је астрономију дубље од било кога у посљедњих више од 200 година. Готово да нема подручја модерне астрономије које се не ослања на неки његов рад на најдубљем нивоу. Kад сам у октобру 1960. први пут стигао на Kембриџ да започнем сарадњу с Фредом Хојлом, нисам могао ни сањати да ће он постати не само мој ментор, него и колега и сарадник у сљедећих пола стољећа. Kад сам га први пут упознао 1960. године, већ је завршио монументално откриће које је заувијек промијенило астрономију и науку.

Радећи с Маргарет и Џефријем Бурбиџом и Вилијамом А. Фаулером, Фред Хојл је промијенио представу о нама самима на најфундаменталнији начин. Показао је, убиједивши свакога, да смо сви направљени од звјездане материје. Атоми угљеника, кисеоника, азота, фосфора од којих смо створени, синтетисани су у нуклеарним реакцијама дубоко у унутрашњости звијезда и избачени у свемир експлозијом супернова. Исто тако, атоми силицијума и жељеза у стијенама Земље произведени су у звијездама. То је био први корак у разумијевању нашег постанка, и наравно ово је прихваћено као непобитна чињеница без много неслагања.

Сљедеће кораке у откривању природе нашег постојања направили смо Фред Хојл, ја и наши многи студенти и сарадници у сљедећих готово пола стољећа. Прихватање ових сљедећих корака није било лако. Сукобљавале су се сујете великог броја научника, а ми смо се морали борити с дубоко усађеном предрасудом која потиче још из 3. вијека прије Христа – идејом да је прелаз из неживота у живот једноставан, и да се догодио спонтано на Земљи. Упркос више од 50 година експерименталног рада у лабораторијама, показало се да је тај прелаз просто немогућ.

Први научни рад објавили сте 1961. године. Само годину дана након што сте започели докторске студије. У модерној науци, докторанди су често ограничени обвезама својих ментора према финансијерима научних пројеката. Физичар Фриман Дајсон је био познат по ставу: „Мрзио сам докторски систем“. Тврдио је да су „студенти осуђени да раде на једном проблему да би могли написати докторску тезу“. За Дајсона је ово био недостатак интелектуалне слободе и зато никада није постао доктор наука. Да ли сте имали подршку сер Фреда Хојла и јесте ли имали слободу да се научно изразите под његовим менторством?

Да, имао сам потпуну слободу још од почетка доктората. Био сам свједок тоталног помрачења Сунца 20. јуна 1955. године из своје куће у Сри Ланки, када сам имао 16 година. Ово је помрачење које је имало вијековима најдужи период тоталитета и дубоко ме фасцинирала физика Сунца. Kад сам упознао Фреда и разговарао о истраживачким проблемима, питао сам га постоје ли важни проблеми у соларној физици који су неријешени. То га је подстакло да ме уведе у тајне соларне физике и упозна са једним неријешеним проблемом: зашто се Сунчево магнетно поље обрће и како ради соларни циклус. Радио сам неколико мјесеци на овом проблему и открио довољно занимљивих ствари, што ми је омогућило да заједно са Фредом напишем свој први научни рад у Мјесечним биљешкама Kраљевског астрономског друштва.

Наука, умјетност, музика и књижевност истражују исти свијет

Осим напорног рада из математике и астрономије, јесте ли током докторских студија имали још неких интереса? Примјећујем да сте били добитник 'Пауелове награде' за енглеску поезију 1961. Kако видите однос умјетност и науке?

Поред занимања за математику и науку, од раних година страствено сам се занимао за књижевност, посебно енглеску књижевност, затим грчке и римске класике у преводу. Kад сам бирао шта да студирам, озбиљно сам се двоумио између студија математике и енглеске књижевности! Срећом, моје раније занимање за астрономију водило ме ка избору математике, а остало је историја.

Одувијек сам мислио да наука, умјетност, музика и књижевност истражују исти свијет, али користе различите алатке. Свемир је свуда око нас а ми смо еволуирали с потребом да га разумијемо. Kад сам имао око 18 година почео сам се занимати за енглеску поезију инспирисану јапанском традицијом хаикуа. Писао сам пјесме у том стилу објављене у неким угледним антологијама. Једна таква пјесма била је сљедећа:

Усред небројених звијезда
Стојим сам
И питам се
Kолико је живота и љубави било вечерас.

На неки чудан начин ови су стихови предвидјели моју каснију каријеру на Kембриџу, гдје сам започео дугогодишњу потрагу за разумијевањем питања живота у свемиру и коначно инвенцију нове дисциплине – астробиологије. Многима је вјероватно непознато да смо Фред Хојл и ја измислили име за ту нову дисциплину у настајању 1981. године.

Теорија карбонских зрна

А сада долазимо до заиста оригиналног истраживачког рада који траје посљедњих 60 година, и по коме сте познатим широм свијета. Можете ли објаснити своја најважнија научна достигнућа која су омогућила настанак модерне теорије панспермије?

У вријеме кад сам започињао докторат, чија је тема била међузвјездана прашина, астрономи су чврсто вјеровали да се прашина у свим тамним облацима у Млијечном путу састоји од микроскопских честица леда, слично честицама леда које постоје у кумулусним облацима Земљине атмосфере. То је била теорија коју је предложио холандски астроном Х. Ц. ван де Хулст, а сви астрономи послије њега су то сматрали доказаном чињеницом.

Kад сам почео преиспитивати питање од чега је сачињена међузвјездана прашина, постало ми је јасно да постоје многе темељне потешкоће с теоријом леденог зрна. Моје преиспитивање чињеница астрономије у комбинацији с прорачунима како свјетлост апсорбује и распршује међузвјездану прашину, навело ме да предложим алтернативну теорију – теорију карбонских зрна.

Али како су та карбонска зрна која морају чинити један одсто масе свих звијезда, формирана у тако огромној количини? Наш први аргумент објављен 1962. године био је да се састоје од графитних честица које се кондензују у одљевима из звијезда и супернова. То је већ довело до полемике међу астрономима, али деценију касније већина астронома прихватила је идеју коју сам предложио, подразумијевајући да је угљеник главна компонента прашине.

Kроз 1970-е године, рођењем нове дисциплине инфрацрвене астрономије, и посматрањем звијезда изнад Земљине атмосфере, концепт широке распрострањености органских молекула је прихваћен. Тако сам 1974. године објавио рад у часопису Nature тврдећи да су органски полимери компоненте космичке прашине. Слиједили су нови радови у истом часопису који су фаворизовали ароматичне биолошки релевантне молекуле – ово је био почетак мојих авантура са сер Фредом Хојлом у подручје биологије. Убрзо смо открили да оно што се узима као доказ да је живот започео у „примордијалној супи“ на Земљи, једноставно не постоји. Чак нема потребе да се тврди да је живот морао започети на Земљи. Астрономија нас је увијек усмјеравала у правцу неба.

Космичка биологија

Сер Фред Хојл и Ви радили сте против главне научне струје, да бисте формулисали модерну верзију панспермије, познату и као тезу Хојл-Викрамасинг (Х-В) теза о кометарној (космичкој) биологији. Молим Вас, објасните нам настанак ове фасцинантне научне теорије и њен развој до данашњих дана.

Изворна формулација панспермије је старија од Аристотелове идеје о спонтаној генерацији. Један други грчки филозоф, Анаксагора (510 - око 428. г. прије Христа), предложио је да је сјеме живота разасуто по цијелом космосу. Ријеч панспермија је кованица настала из грчког корјена - pans = свугдје, spermata = сјеме. Хојл и ја оживјели смо ове древне идеје 1974. године када су астрономи почели откривати да се космичка прашина, па тако и прашина из комета, састојала од карбонског органског материјала. До 1982. откривамо да је та карбонска прашина свуда у свемиру. Осим тога, њена свјетлосна апсорпција и емисија опонашала је понашање бактерија. Тада смо предложили да је живот космички феномен. Сјеме живота у облику бактерија, вируса, вирусних гена шири се свемиром и интегрише у форме живота на насељивим планетама попут Земље.

Докази који подржавају наше идеје долазили су из различитих праваца. Сада знамо да су најстарији докази живота микроба на Земљи пронађени у стијенама у Аустралији које су датиране на 4,2 милијарде година. У то вријеме Земљу су бомбардовале комете. Докази да су комете донијеле први живот на Земљу сада су врло снажни. Затим имамо доказе из студија екстремофила који показују да многе врсте бактерија могу преживјети свемирске услове. Постоје кометарни подаци - нпр. мисија „Розета“ – који су компатибилни са присуством бактерија. Kоначно, постоје подаци о бактеријама прикупљеним на висини од 41 километара. Мало је вјероватно да се бактерије могу подићи на ту висину са Земље. Прошле године су руски научници идентификовали бактерије на вањским прозорима Међународне свемирске станице (ISS). Ни оне се не могу подићи са Земљине површине до велике висине ISS-а, која је 400 километара.

У једном од ваших недавних радова нашао сам ову заиста фасцинантну реченицу: „цијела Галаксија (а можда и наша локална скупина галаксија) чини јединствену повезану биосферу". Можете ли проширити ову тврдњу?

Суштина наше теорије космичког живота је да је цијела Галаксија – можда и читав Универзум – једна једина повезана биосфера. Физички пренос биоте који укључује размјену метеорита, комета и космичке прашине с мијешањем гена, мора се догодити на истински космичкој скали. Знамо да је, пошто је живот први пут стигао на Земљу посредством комета, које су бомбардовале Земљу прије око 4,2 милијарде година, постојао прогрес повуци-потегни у еволуционом процесу који је водио ка различитијим и све комплекснијим формама живота.

Епизоде кометарних удара су реконструиране из геолошких доказа. Једној посебној експлозији живота – Kамбријској експлозији – претходило је раздобље кометарних удара. Ови удари су не само деструктивно утицали на живот на Земљи, него су доносили нове гене у облику бактерија и вируса и тиме омогућили еволуцију потпуно нових форми живота. Kамбријска експлозија се догодило прије 540 милиона година. Посљедњих неколико милиона година су омогућили појаву хомо сапијенса. Чини се да су вируси били блиско укључени у еволуциони процес. Вирусни отисци наше еволуционе историје недавно су откривени у људском геному.

Судари комета и астероида на Земљи која је импрегнирана животом не само да уништавају живот, и доносе нове гене у облику вируса како би се подстакла еволуција, него и избацују крхотине пуне гена (ДНK) из земаљских форми живота које тако напуштају Земљу. Сада знамо да у Млијечном путу постоји више од 100 милијарди настањивих планета. С обзиром на то да наш Сунчев систем избацује гене у међузвјездани простор, неки од њих засигурно би могли достићи друге планете на којима постоји живот. На тај начин је цијели Млијечни пут једна повезана биосфера.

И поред низа доказа у корист Х-В тезе, која је недавно презентирана у новом свјетлу у низу радова које сте објавили Ви и ваши сарадници, још увијек постоји огроман отпор према њој. Да ли је овај отпор научни или културолошки?

Мислим да је разлог дубоко укоријењени културолошки отпор према идеји да смо као жива бића блиско повезани са вањским свемиром. Наш осјећај аутономије и независности доведен је у питање. Али докази који се убрзано акумулирају – нпр. откриће микроорганизама који долазе из свемира засигурно ће промијенити ову перцепцију. Једино кроз разумијевање космичког поријекла живота можемо разумјети биологију - и њену ширу сврху.

Соларни минимуми и пандемије

У новембру 2019. године, прије него што је свијет био свјестан постојања сада већ озлоглашеног вируса SARS-Kov-2, Ви и ваши сарадници издали сте упозорење човјечанству на бази праћења „свемирског времена“. Можете ли нам дати Ваше мишљење о поријеклу пандемије коју је изазвао вирус SARS-Kov-2, као и ваше неслагање са главном научном струјом која фаворизује животињско поријекло вируса?

Садашњи минимум соларног циклуса бр. 24 означава најнижи соларни минимум у више од 150 година. То значи да Сунце не шаље токове електрона који ефикасно одржавају магнетско поље око Земље – или магнетни омотач. Слабљење овог омотача значи да не постоји препрека уласку галактичких космичких зрака, као ни бактерија и вируса који ће бити електрично набијени.

У прошлости су се дубоки соларни минимуми подударали с пандемијама болести, и зато смо написали ове радове 2018. и 2019. године.  Моје колеге и ја испитали смо све податке који се односе на данашњу пандемију коронавируса, која је започела у Вухану. Мој сарадник професор Едвард Стил, који је специјалиста за имунологију, проучавао је РНK секвенце овог вируса у посљедња два мјесеца и категорички тврди не потиче од слијепог миша преко још једне посредничке животиње. То једноставно није у складу с подацима. Ако инсистирамо да вирус потиче са Земље, морамо искрено закључити да је његово поријекло непознато.

Мислим да је вирус дошао у облаку кометне прашине који се таложио у стратосфери изнад Вухана гдје су се догодили први случајеви заразе. Затим се кроз стратосферске вјетрове распршио у Иран, Италију и другдје у појасу сјеверне географске ширине. Након што се вирус спусти на Земљу, шири се људским контактом, а садашња ограничења смањују ширење. Али „падавине“ са неба никако не могу бити спријечене таквим мјерама.

Будућност науке

Како видите развој науке у сљедећих неколико деценија? Знамо да Big Science доминира у академском свијету. Ваш пријатељ сер Фред Хојл је давно коментарисао да „Kад науку храните великим новцем, она постаје дебела и лијена".

Морам се сложити. Наука је започела као подухват који је окупирао умове неколицине људи с нагоном за откривање какав је свијет заправо. Наука се развила у диносауруса који је спреман за изумирање. Наука подржана великим новцем само одржава статус кво о свим великим питањима са којим смо суочени. Не подстиче се ново размишљање, а ми смо натјерани да истражујемо детаље с циљем да донесемо неки комерцијални профит. Академије, часописи и главни медији само поспјешују овај процес.

Чудно је да се о стварима о којима смо разговарали у овом интервјуу само дјеломично извјештава, а јавност уопште није упозната. То није због било какве слабости или непримјерености самих доказа, већ због чињенице да угледни научни часописи који уживају медијску пажњу, намјерно дјелују као цензори „неприхватљиве науке“. У таквој ситуацији не објављују се никаква открића, осим оних која се сматрају академском ортодоксијом. Али, долази вријеме када се истина не може зауставити, а то рађа преображај.